Ženski svet

Бр. 6.

ЖЕНСКИ СВЕТ

132.

Ја испричам што сам, тако рано дошла, И кажем тетки како сам прошла. Тетка се на то сита насмејала, Па онда рече: све сам напред знала! За недељу дана, видићеш нешто, Како је девојка скинула вешто, Целу твоју хаљину ову, И њој ће да прави исту таку нову. Јесте, тако, раде, слатко дете моје, Те наше девојке, кад у цркви стоје. Њима није стало, до молитве свете, Њихове очи, на све стране лете Због моде проклете!... То сам све видела на селу код тетке, И ово што рекох, то нису сплетке! Већ сама сушта, истина цела, И на то. смем рећи, да би се заклела! обиља!. ~. Ако је по вољи, да ме саслушате, Још нешто треба, са села да знате. Кад сам обећала, сад већ морам рећи, Од свог обећања не могу утећи! Дакле!... Тиче се једног »штуцера« са села, Коме сам знате, за око запела! Упео се младић из петиних жила. Док сам тамо била; Хтео да покаже, како сам му мила! Па је свако јутро, љубичицу вешто, На наш прогор смешто! А увече опет, никад није спаво, Већ са неки свирци „серенаду“ дав о! Ах! Ти евирци Боже, кад се сетим само, Ја и тетка увек, програм напред знамо! СОвпрају, свирају, па све једно исто, Кад слушате свирку, ништа није чисто. „Кисел' вода“ „Кетуш“, „Кетуш“ · „Кисед' вода“, И то је валда сеоска мода! | Али, ја сам зато, задовољна била, Јер је оно мени успомена мила! Нико не може захтеват на селу, Да му пзвађају „оперу“ целу. пп како знају, Онако свирају!

Пардон! Опростите, ако сам била дуга, Монолог је свршен, долази тачка друга! (ли. Бечеј. Љуба Милованов.

МАРИНА ПЕСМА.

Даринка се из скамије удавала, па смо је спремале кући.

Бледа, тек јој се јагодице нешто зарумениле, узрујана, упути се, да се још једном опрости с оном, с којом је делила — све.

У собицу где је Мара лежала морале смо сместити и гласовир, а с њега је често јечала једна те једна арија.

Мара је дуго гледала Даринку замућеним и упалим очима. Борила се да јој нешто каже, ал не рече ништа — тек се печене усне поведоше, да пољубе своју Дару......

Кад Даринку одвукоше, остадох с Нином уз Мару.

АВИИ при. лан. ИВА Ета Нина се створи крај постеље. ОВИ а Ва < ма ми са оре еље.

Нина седе и удеси арију, која се често у овој соби чула.

Плаче Нина, плачу молови под њеним прстима болно и уморно, док Нина у сред песме стаде. Спусти се снажним подлактицама на гласовири зајеца, а несређени се акорди разбише . тупо о зидове.

БИ ле ПЕКО САО И РА аи зачу се наставак с постеље...... ;

И тиха, потмула врло спора Марина песма, дизала се из дубине груди тешко и уморно.

С почетка се могло реч — две и разумети, ал се све више и више дизала у грудима, те је постајала све тежа, спорија и замршенија.

У том се дизању губила и прелазила у кркљање слично ропцу.

Цвт.