Ženski svet

Бр. 1. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 173.

У том моменту, као да ми се мо зак ударен силно нечим, на безброј комадића распао а срце згорело у очајању. Проклињао сам и ону ноћ, када сам први пут угледао шаренило светско. Самољубље и сујета, та двз природна неодвојива женска својства, лебдела су пред мојим очима, која царују вечито над њима. Осетих

да ми је мир и спокојство нарушено..

Зар је то огледало женске часности2. Грозничаво стање свали ме на постељу, на којој сам јецао, јецао... И сан ме примамио, да покуша збрисати варљиву црну слику моје ненаграђене љубави. Кад прогледах прва ми мисао беше опет она... она...

Сентомали, 6. јула 1907. годипе.

МИТ

ТАЛИЈАНСНКА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА,

= УПЖШЕФ ФД НЕЛОЊРЕ, —

Уметничку изложбу, која је оно с пролећа 1897. год. први пуг прире: ђена у Млецима, отворила је краљица Маргарита. Сећам се још добро оног дивног јутра. Вечита неумрла морска вила, Млеци чаробно се осмехиваху, а на месту, где је била изложба и над којим се озго наткрили: ло као азур плаво небо, а оздо се опет разлило у недоглед плаво море, плавојка краљица појавила се још једном међу искупљени народ, који је више од двадесет година слављаше као звезду Италије. Опомињем се њезине беле одоре, извезене ситним цветићима, на памети су ми њезини љубазни поздрави, па појава њезина пуна поуздања у се под тек улисталим дрвећем краљевскога врта. Видим је још пред собом под прозрачним велом мирисава ваздуха пролетњега.

„Ево краљице! Ево краљице!“ Чуше се са свих страна из гомиле узвици радости. Редари с тешком муКом могоше одбијати таласе мора од светине, која је нагртала и нешто чистине начинити око госпође краљице,

Неколико вечери по том била је свечана представа у Регпсе-позоришту. Властеоско позориште је величанствено изгледало. По ложама су седели најлепши потомци стародавних великашких кућа Контаринија и Фосканија, накићени дивним источњачким бисером и чудним, најдрагоценијим сафирима, које су трговци довезли у широко море дуждева града. Сјајна слика, коју је позориште пружало, толико је привукла пажњу искупљенога света, да је слабо ко на позорницу мотрио. За мало па и тај сјај и блесак у позоришту бацише у присенак друге прилике. Сви се погледи стекоше на велику средњу ложу, у коју уђе двор, и која је чисто горела од силне светлости. У среду је села краљица Маргарита са једном госпођом у туђинском ношиву, а крај ње два ружина пупољка, две девојане у веома простим, ружичастим хаљинама, на којима сем крупних, чарних очију не беше никака другог накита.

»Ко су оног» Ово је питање лебдело на свачијим устима, а неко об јасни: »књегињице црногорске.«

Свет је хладно примио овај обавештај, у колико се више није разбирао за њих. Он није да како прокљувио, да има тајна веза младих срдаца, која се на једном путу далеко од црногорске отаџбине испрела, и која се ето сад опет састаше у Млецима, у том свештеном граду свих оних, који се милују. Ипак се обема ружама из Црне Горе, како кнегињици Јелени тако и кнегињици Ани, све листом у позоришту онога вечера подједнако дивило. А мало ли међу присутнима открише у њима нешто више него обичне младе, леполике моме. Но када је после свршетка представе краљевска гондола носила кроз канале отмене госте, онда су таласићи протичући испод мостова и између кућа од тисуће лета, један другом жуборкали, да су се туде расцветали љубавни снови будуће краљице.

Бо ж