Ženski svet

Стр. 178.

ЖЕНСКИ. СВЕТ

Бр. 7. и 8.

бризну у плач. Ш!а да ради» Лина води домазлух, у кухињи је тек за једно посла. Собе спрема сама. Хоће ли он да се Лина отпусти 2

Ах, не, неће !

Па да шта хоће»

То ни сам није знао рећи, али свакако нешто не беше у реду. То је знао. Тако није смело и даље остати и тако он неће никад написати своју испитну радњу. И ту дођоше опет сузе; пољупци и велико измирење. |

Али сад поче они по неколико вечери недењно изостајати. Послови! Човек се мора у свету дати видити. Тако то постоји, иначе је заборављен.

(О, те дуге, дуге вечери! Али она је сад увек легала и чинила се да спава кад је он кући долазио.

Прошла и година дана а о детету никаква знака. Судији се чинило да његов брак почиње личити односу, који је постојао некад између њега и једне љубавнице његове, само што је досаднији и скупљи. Разговори престаше сасвим; још се чуле празне речи само о домаћим приликама. На једном пронађе он да је она глупа. Та он је све сам себи говорио а дубоки израз њезиних очију лежао је у томе што она имађаше тако велике зенице, тако необично велике зенице. Сад је отворено говорио с њом о својој некадањој љубави, као о нечем шшто- је прошло. Али се она још увек скривала у његовом срцу и била је страшна и немилостива као нешто што не може умрети. А по некад је и сам собом говорио о тој љубави. Све на свету троши се. Зашто не би опале и Норданскогске руже» Кад их човек чује тристашездесет и пет пута оне морају већ опасти, ту ни ђаво не поможе! Тако је то. А јели жена имала право што је из тог закључивала да је и љубав истрошена» Не, и једно тихо: да. Није ли њихов брак према томе био незаконит Да, незаконит је докле тод не дођу деца.

једног дана одлучи он да говори са једним ожењеним другом. Та оба беху носиоци брачног ордена.

»Колико си ти већ ожењен г«

» Шест година.«

»Не налазиш ли да је досадно бити ожењен 2«

»(С почетка јесте мало незгодно, тек кад дођу деца човек мало одахне.«

»Ах заиста ; чудно је да ја немам деце.«

»Ко ти је крив; пошљи жену на лечење.« За тим је поверљиво говорио са женом и она оде на лечење. И шест недеља а ствар беше у реду.

Сад настаде у кући други КЈ Ох, било је тако пуно посла. На салонском столу лежале су мале хаљинице, које су нестајале испод албума и споменица, чим би се ко на вратима показао. И опет су излазиле на површину чим се видило да је то он. Затим се морало бирати име за њега. Јер морао је бити син. За тим су дошла саветовања са »белом госпођом« и куповале се књиге са лечничким саветима и колевка и постељина.

Затим дође! И био је заиста син.

А он кад виде »малог црвеног павијана,«“ како јој лежи на грудима, и кад виде како од мале женице поста од једном права жена, и како је поглед њених великих зеница дубоко упрт у то детенце, као да је у будућност упрт, тада је увидио да у тим очима има нешто дубоко, нешто дубље него што његова литература и религија у себи има.

И ту плану стари осећај, врели први осећај, а њему се придружи још нешто ново, нешто што је само наслућивао, али није схваћао шта је.

Како је само била лепа кад се предигла! МИ тако интелигентна у свему што се на дете односило.

Он је сад осећао да је прави човек. Место да говори о бароновим коњима и грофовим партијама крикета, говорио је, скоро и сувише, о своме сину.

Ако је вечером морао изостати тежио је кући, не зато што је жена будна и што га чека као нечиста савест, него баш зато јер зна да није сама. А кад је дошао кући спавали су, и она и дете. Скоро да је био љубоморан на малишу и осећао се запостављен, јер свакако лежи увек нека драж у сазнању да те неко жељно очекује.

Сад је могао после ручка смавати а

МИ ПРУТ

ава