Ženski svet

Стр. 180. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1–8. — — — — Но, но, ујаче! Ти си тек одмах 6 парчади поручим! — — Узев36 год.!још то лако, може бити! — »Ти ши је за руку, са уживањем посматрах, си луд нећаче! не бунцај којешта! како њени ситни бисер — зубићи,

— када ме до сада још нико не замагарчи и не упеца! — е — мој драги = од сада баш и неће, (= Ј5== ==

Као што рекох свакада се радовах доласку му, али овога пута када прочитах брзојав: »брзим возом стижем, дочекај ме на станици“, — проклињах себе и ујака. — — И то за то јер већ од 4 недеље бејах смртно заљубљен, а сутра морам у Минхен на по године, да још неке испите положим, те сам једва измолио „састанак одобожаване“, да се бар могу опростити са њоме. И ето несреће! — баш сада ми тај лудак долази. Инстинктивно сам осећао, да ми овога пута његов долазак ничега доброга неће донети. — Шта је, ту је, узмем фијакер и одем на станицу, до које пола сахата путовах, и за то време у машти поново проживех последње 4 недеље, среће и блаженства! — — — — Она становаше преко пута од мене. — Улица уска, скоро да се "преко ње можеш руковати, те се тако са прозора на прозор, и сплела мрежа познанства и љубави. — Од када се доселих пре 4 недеље у овај стан и угледах Јованку, за мене не постојаху више анђели ни богиње

лепоте! — Онај вилиски стас, румена усташца, црне ватрене сјајне очи — па тек дивно плава — златна косица! — Ох, не беше јој пара ни "на небу — а камо ли на земљи! —

— — Испочетка се наша срца, добро скривеним знацима и погледима поздрављаху; јер као сироче без "родитеља, живљаше са старом тетком, чије „аргусове“ очи владаху целом улицом. —

Поред све строгости оштре заштит"нице. јој, моја се Јованка једнога дана "украде; и ми опрезно, да нас не “спази, одемо у свежу сеницу најближега посластичара. — Моја обожавана рече да најволије „крем-питу“, и ја

%

слатко грискају крем-питу. Код трећег парчета (пошто сами бесмо) исповедим ватрено своје осећаје. — Код четвртог ми она рече да ме исто тако воли као и ја њу. — Код петога се пољубисмо и најсвечаније обећасмо »вечиту верност и узајамну оданост!“ — А код шестога се договоримо како да се довече још једном састанемо и опростимо!“ Ах Боже!ко ће по године издржати а да се не видимо! — — Моја обожавана кад је и последњу мрвицу са тањира покупила и прстиће олизала, устаде нагло, и без збогом, само што у трчању рече: „Морам журити, добићу од тетке, дуго сам остала!“ Е, то разочарање! Ни један пољубац више за 6 парчади »крем-пите« !! — — — Из суморних мисли ме трже збуњено питање посластичара: «Хоће ли млади господин и за госпођицу платитиг« — „Разуме се“ — повичем надуто. Дотрчим кући, где још на већи јед затечем брзојав »луцкастог« ујака. — Но ево станице. — О, добро вече нећаче! — како, каког! — А шта је тос тобом2 — Још ме са овако хладним лицем никада ниси дочекао!!!

„Та ништа, радујем се што си дошао драги ујаче, но сутра као што знаш путујем на по године, а још пуно послова за вечерас — па ме једи што те на који час морам сама оставити,“ завршим збуњено. — „Хм, хм, — лажеш лоло! — нешто си зло поцрвенео, хаг! А да није какав »рандеву« у питању!“ = '"Деране-— деране! хајд нека! иди, али најдуље за сахат и по, да си овде. Баш стадссмо пред мој стан, кад већ дотле бејах капацитирао свога ујака, да ме отпусти. — — Отпратим га у собу и одмах излетим из ње, опростивши се најљубазније и обећавши све — само да ме пусти. — — — — На улици угледам две прилике где се шетају испред куће Јованкине. Ето нове беде ! Није сама, но са том вештицом! — —