Ženski svet

Бр. 11.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Страси

из орпгинала, а остале литературе знамо већином из превода на српеком или француском и немачком језику.

Из овога се види које језике највише учимо. Највише се говори француски, за тим немачки, а универзитетска омладина зва доста и руски. У најновије време учи се по мало и енглески, Многе жене знају по два по три језика, којима се служе, читају на њима, али теже их говоре. Премда се обично зна и говорити или француски или немачки.

Музику и сликарство уче доста, нарочито млађе генерације женске; али не можемо се похвалити да по врпеким кућама има одвећ добре музике. Не стоји боље ни са еликарством.

Иначе имамо 2 8 сликарке, неколико музи' чарки које су студирале на страни и неколико добрих епиватељки.

Иницијатива за јавне хумане и патриотске установе веома је јака баш код Српкиње домаћице. Готово већину таквих установа и основале су и одржавају својим трудом и радом ерпеке жене. Држава их је у овоме мало шомагала, а нису имале много помоћи ни од оних обравованих Српкиња, које су чиновници. Ове последње веома су заузете својим званичним дужноотима, а што им остане слободна времена употребљују га на своје домаће послове и лектиру, Како би се могле успешно интелектуално и даље развијати.

Шрема томе, сва тежина ове врете постова пада искључиво на Српкињу домаћицу. Мора им се човек дивити, кад види с колико умешности жене, често сасвим средњег образовања, воде и рукују овим установама, колико им пожртвовања и бриге показују.

Навешћу само, примера ради, неколико паших женсках установа, које мп е љубављу одржавамо на достојној висини, и којима се дичимо и пред културнијим народима од Орба.

Прво п најстарије такво друштво је „еенеко друштво , чији сам делегат-на овом евеча“ ном скупу.

Оно је основано 17. Маја 1875. год, у Беотраду. Женско Друштво је установа, око које су се скупиле српске жене, да раде на усавршавању евоме, да спремају сироте девојке за ваљане раденице, да негују хумане осећаје, да помажу сиромашне и невољне.

Ако човек загледа рад и развијање ХКенског Друштва од његова постанка до данас, видеће

једновремено и све фазе развитка ОСрпкињиног у хуманом правцу.

Од свога постанка, “Кенско Друштво уживало је увек високу заштиту женских чланица владајућег дома. И данас оно стоји под високим покровитељством Њеног Краљевског Височансва, Кнегиње Јелене.

„Кенско Друштво је за ове 88 год. од свога постанка гиганским корацима напредовало. Оно је својим многоструким радом и разним корисним установама својим постало тако неопходно, да се данас без њега не би више могло бити.

Да би се приказао песцрпно рад еенског Друштва, требало би тако много времена, да би овај иначе дуги говор, био још много дужи, зато ћете ми допустити да само укратко проговорим о раду и установама гКенског Друштва.

“Кенско друштво и његових 25 подружина, које 66 налазе по свима варошима Србије, у сваком месту имају и своју Женску Радничку Школу, у којима сиромашна женска деца бесплатно, остала за малену школарину, крај основних знања из српеког језика и историје, географије, рачуна и науке хришћанске, изуче радити фине женске радове и кројење белога рубља или женеких хаљина. По завршеном школовању ученице добијају диплому, да су оспособљене за учитељице женскога рада. С том дипломом у рукама оне после добијају места или у државним или у приватним школама, као учитељице рада. Сиромашне, а одличне ученице, добијају од 'Кенеког Друштва, по евршеном школовању, на дар по једну лепу, нову, шиваћу машину, тако да имају могућн' сети да првога дана по изласку из школе, на чавтан начин, зарађују свој хлеб.

Сем великог броја ових школа по евима варошима у Орбији, УКенско Друштво, да би сачувало и развило лепу народну индустрију, основало је и Ћилимарску Школу у Пироту, у којој се ткају данас већ у целом свету добро познати, они красни пиротски ћилимови с дивном српеком народном орнаментиком. Овом школом дају начина сиромашним Ппроћанкама да васлуже коју пару.

“Кенско Друштво стара се да се п код српске вељанке не изгуби њена ткачка вештина. Због тога оно има свој леш и велики дућан у Бегграду, звани Пазар Кенског Друштва, у који свакога петка долазе сељанке и госпође примају од њих откано платно, кецеље, торбе и разне друге ствари, плаћајући им рад готовим новцем