Ženski svet

пишем пјесне, навикла је рука. Оно, душа кроз уска врата пролази, у почетку је ишло теже, док нијесам свјештио правилно склапати ријечи и сликове, послије сам навикб, и сад иде кб намазано. Ама, кажем ви ја, да се море кројити и без маказа и да има тикава без корјена и такије ствари добаци један млад учитељ. Хм!... промрмља критичар иоштро погледа Чавкића, Али навика није исто што и образовање, начитаност. Пјеснику не треба никакво образовање. Мени је доста, да стихове, што ми муза суне у главу, избацим на свој шерр, јашећи виловитога Пегаза. А је ли доста да само избаците стихове из главе, непрекуване и несређене, на велику штету граматике и муку читалаца то је врло, врло неповољан и несносан посао, господине Чавкићу, да чита такве ваше стихове, који апсолутно немају никакве унутрашње потребе да буду стихови. Стихови без искрених оејећања, без појетске одјеће и живота не вриједе ништа, господине Чавкићу. Чавкић оћута и чак се крадимице осмјехну. Али сада, читајући жучну критику, он се цио цјелцат претвори у негодовање и злобу. Толико вакта како сам пјесник мислио је он и нервозно претурао лист по лист и нико се, молим те, не нађе, да ме гони с Парнаса, а сада, виђи, нашб се критичар! „...Стихови не ваљају, али је ипак Чавкић имао не малу грађанску кураж, да изиђе у ширу јавност са овом безбојном збирком, у којој нема ни трунке појезије!“ Види ти њега! Па не вели ви: пјесне, него „стихови“. Ама, зар ти мени да кажеш, да ми пјесне не ваљају и да тобоже немају ни трунке појезије! Та ја, ја можда више од тебе разумијем, више знам, ма да се нијесам шајцб по школама и црпио знање из књига, него га испредб из себе самога. Мржња, с којом је даље читао критику, напуни му душу и једом и грчином,

и бјеше му тешко, претешко при души. Глава га је јако бољела, а на испупченом му челу избио крупан, хладан зној. Одједном се исправи, окамени, образи му преблиједише, цођоше као мртвачки, очи рашириле, па гледа, гледа и чита оне ситне, јадовите редиће, а не вјерује својијем очима: „Чавкић није пјесник. Он је тако далеко од правог пјесника, као што су његови стихови далеко од праве појезије. У осталом, то се и не може тражити од слабо писменога човјека“. Ко, зар ја нијесам пјесник узвикну гласно и још се тежа злоба пробуди у њему ја, кога цијела касаба и пола дуњалука штимује за пјесника?! Ја, ја нијесам пјесник, кад све знам, све разумијем. Ето, на примјер, ако би стио да опјевам „акшам“, онда ваља отпочети, рецимо, овако: Акшам! акшам пада стада Дакле, сликови су ту: Кад на дуњах акшам пада И пастири гоне стада... Е, ово је изврсно! Два су стиха већ ту, кб да су с акшамом'пала. И он стаде, па ни маћи даље. И ма колико да је стезао дизгине помамном Пегазу, мислио, стењао, мрштио чело, тргао косу, није могао даље наставити. Нађе пјесме Војислављеве, које је чувао као какво јеванђеље. Али не иде ни то: чита и преврће листове, па нигдје сличне мисли. А из тамнога угла опет провири критичарево насмијано лице. Ето ти твоје навике! Навикла се рука, али није башуна! Ђаво би га знао шта је ово помисли он. Кад ми не требају, појави их се, јуначки сине, читави милијуни, а сада ни за лијека. Да наћерам опет Пегаза уз Парнас: Кад на дуњах акшам пада И пастири гоне стада... А у касаби шта се ради? Аха, сад сам се сјетио: А с дванаест минарета На којима оџа стоји...

Бр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ