Ženski svet

и насликано у мисирским каменим гравирама. Далеко би нас одвело, кад бисмо повели реч о сродству словенске митологије и орнаментике са мисирском. Отмица девојака била је под турском владом нешто обично. Ту је био брат заштитник и ослободитељ, а Српкиња, која брата није имала, била је здраво несретна. Ево једне бајке о тој великој узајамној љубави: „Две сестре су изгубиле брата јединца, кад их је ослобађао турског ропства, и срце их је љуто болело. Они га насликају, али не бојом, већ златним и сребрним жицама. Очи му беху два драга камена, и сијаху се као сунце, усне беху румени корали, на скупоценом оделу ч беху пуцад дробни бисер, крупан ка ? и орах, сестре су га донеле са морског дна, и како су у тој големој чежњи слику ту љубиле, удахнуше му и душу. Зар то не подеећа на оно Шилерово: „Кад је као једном Пигмалијон са преклињањем и жудњом обгрлио камен, док се у хладне ланите мрамора жарки осећај не изли“. Кад је једна млада изгубила војна, одсекла је од жалости себи косу, дивну косу, која ју је као неки огртач покривала, но коса јој опет нарасла. Кад јој умре и јединче, а она ти љуто исакати и нагрди лице. Ране се извидаше, осташе само зарастице. Но када

и јединца брата изгубии, она себи очи ископа. Од најстаријих песама, приповедака и бајки сачувани су само одломци, камо спада и ово, што горе наведох. Што имамо сачувано, то треба да захвалимо Вуку Караџићу, он је то благо по народу покупио, и кад га штампом на свет изнесе изазва то народно благо посвуда дивљење, па и самог Гетеа, који је нешто од тога на италијанском језику читао. Вук Караџић беше савременик браће Грим-а, и много је бивао са њима. Његов мили Беч пак постаде му другим завичајем све до гроба. Па коме ниси то, красни граде, ко у теби борави и срце твоје познаје?! На срећу, Вук Караџић није био песник и није их поправљао, као што су то други покушали. Душевни и материјални народни производи су као нека прашума. Па као што је овде од значаја клима, земљиште и време, тако је и са производима једнога народа. Производи школованих су као неки перивој, јер код душевних, од школског знања недирнутих еманација испољава се сирово градиво индивидуалности. То карактеристично, то народско потискује свеудиљ школа и фабрика, да ли с правом или не? Бесамртно је тек само оно, што из живота црпе снагу и лепоту.

Волим гробље.

Ž&oMiM гробље, идем тамо, (Л то често бава , сЈер д пемд мати моја, sечна санак сни Ва. Чилг д гробље ногом стдиим, (9дзе oka оба, сШа сс ждрим , прелетила б’ Qo мајчина троба. Шако jgpeh’ стазицама f/ што гробд блитнее, SaigmuM се д сдзама (9дза сдзд стилсеј Земдн.

Жрај лгајке ми синчаћ лежи, еЈединче ма мило, (§тац, clpaha , сестре моје, (ЗВе се тамо- скрило! Заједно сд, блато њима 1 . Jl ја оВде сама, (§сим gpgia uukoi немам, (§Ве иокрила тама. јјВолим тробле, emo зашто: (ЗВе ми моје ckpußa, Жајмилије што имадох, (§Ве шамо иачаВа! А. М. Т.

Бр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ

77