Ženski svet

Српским матерама.*)

Зорка Симе Лазића.

I. Хоћу да вам пишем о једној теми, о којој је у нас већ стотинама пута писано, говорено, расправљано, па опет „где смо, ту смо“; хоћу да опишем о васиитању деце!*) Истина, ја нисам ни филозоф, ни психолог, ни педагог, нити сам научена ни толико паметна, да могу писати о овој теми али, видите, ја сам прошла (као и ви многе) једну школу, која је истинитија и боља од других, а то је: школа живота. У тој школи сам ја била врло добар и пажљив ђак, па хоћу из ње по што-шта да додам овој теми тој згради, која је у нас већ давно требала дограђена бити па ако не будем користила, нећу, вала, ни шкодити. Знате ли, шта сам прочитала у тој школи? Прочитала сам то: да Ј8 ЦвЛО наше васпитање основано на лажи. Почела сам читати ту лаж још у најранијем детињству свом, па даље, даље, све до данашњег дана, свуда и свагде... Или зар нисам добро прочитала? Зар не почињемо с лажи већ код одојчета. Кад нам когод похвали дете, како је слатко (а оно се овамо због нечег намргодило), ми му цвркамо, кривимо се пред њим или га чак и голицамо, само да га насмејемо: да направи љубазно лице и да буде доиста „слатко“. Не питамо, је ли томе детету до смеја, али нама је до параде... Ми већином све чинимо из пуке параде. Па и школујемо, држимо „боне“ и „гувернанте", пишемо, декламујемо: „Матере, стварајте нам карактере!“ све из параде. Или зар *) Знам, да ће оие, које познају мене, односно моју децу, развућп уста и подсмешљиво рећи : „Но, таман посла!' (јер су моја деца доста дивља и неуглађена), но молим вас, скупоте усга и имајте мало стрпљења, па ћемо се већ споразумети на крају. Исто тако молнм, поштованог госп. уредника, да, ако случајпо који израз овде суровији буде, не ублажује, пе мења, јер сам ја одрасла тамо, где „истина влада“: у дивљој прпроди, и не умем и нећу да говорим увијено, „у рукавпцама“. Моје је правило: говорпти што простије, отвореније и искреније и мислим, да тако свако чини, ко искрено осећа, мисли и ради. Па зато унапред хвала госп. уреднику.

тиме стварамо карактере, што нам се науче владати по „бон-тону“, што знају стране језике (или већином штрбецати по коју страну реч), што се облаче по моди и знају нешто литературе туђе?! Да је нама стало до правог васпитања наше деце, ми би их друкчије васпитавали; не би им једно говорили а друго творили не би им свуда и свагде предњачили са лажи: Учимо их Богу се молити, а говоримо и пред децом, да нема Бога; причамо им о нашој лепој вери, а никад крста на себе не мећемо; учимо их, да љубе и поштују наше светиње, а исмевамо се њима (или допуштамо, да то други пред нама чине); проповедамо о љубави према ближњем, а оговарамо сваког, ко нам под наш језик дође; одушевљавамо их нашим славним прецима, а говоримо, да је бесмислица одушевљавати се њима. (Зар они дивови не могу, а да не рекнем! што на коцима издисаху, бранећи не еамо веру, него и име српско и чаСТ своју и својих жена, деце, сестара зар за њих ако се одушевљамо, да је бесмислица?! А за кога, молим, да се одушевљавамо ? За оне напарфимисане господичиће, који чупкају оно мало поткресаних брчића и сваког дрско гледају; који знају, кад треба истрести „кистихенде“; који знају чак и који је „крем“ бољи, који крој сукања лепши; који знају све и сва, али једно не знају: имају ли они у себи оно, што не мога ни колац да уништи у њихових дедова... Или за оне, који отимају част сиротињи, јер је жељна хлеба? Или оне, који под видом родољубља, гуле сиротињу и продају свој ррд? Или оне, који за љубав господства и „славног“ имена продају част своју и својих... И тако даље ' — у бестрагију. Зар те да стављамо деци својој за углед?!) Декламујемо о љубави према народу, а мрзимо сваког оног, ко није наш једномишљеник; причамо им о

*) Због нагомиланог материјала, изноеимо тек еада овај чланак, који нам је доетављен још јануара о.г. Уредништво.

106

ЖННСКИ СВЕТ Бр. 5