Ženski svet

чине Библиотеке начинимо централну културну установу своје врсте у овостраном Српству. Идеал је наш, да у Матичиној Библиотеци приберемо сва издања млетачка, бечка, будимска, лајпцишка (и осталих места, где је још понешто штампано) XVIII. и првих деценија XIX. века, а од потоњих бар она, која су изашла с ове стране Дунава и Саве, у што већој потпуности. Овако радећи и за овим тежећи, мислимо, да смемо апеловати на све просвећене и родољубиве елементе нашега друштва, да нас својски потпомогну. Познато је, да по многим нашим кућама, особито онима, где је било неколико колена школованих људи, нарочито свештеника, има старих новина и књига. Таке старе књиге и новине данас нико не чита ради забаве. Међутим стижу нове књиге, орманови постају све тешњи, најзад старије књиге морају да уступе место новијима и склањају се негде у комору или дижу на таван, где постају плен мишева, мољаца и прашине. Многе породице су у правој неприлици, не знају шта да раде с овим старудијама, дају их деци да се играју или их продају трговцима и кобасичарима. Али је штета, да таке старине пропадну без користи и за кога а у приватним библиотекама им је суђено да пропадну. Овим се обраћамо свима онима, који имају старих књига и новина с молбом, да их поклоне Матичиној Библиотеци. Ту ће оне бити сачуване за сва времена, биће приступачне сваком нашем човеку или странцу, који желе да их проучава. Од старих новина примамо и поједине бројеве, и они нам вреде, јер њима можемо попунити непотпуњене примерке. Исто тако радо ће примити Матичина Библиотека старе рукописе, песмарице, писма, документе, дипломе, протоколе и сваковрсне акте, па и печате, жигове и слично. Овакве старине данас за приватна човека немају вредности; прибране на једно место, могу оне ко-

рисно послужити науци, а стајаће на углед садашњем нараштају. Старе писане и штампане црквене књиге, особито српске редакције (Србуље), из којих данас нико не чита и не поји, него стоје где на торњу или у влажном орману, треба такођер да се приберу у Матичиној Библиотеци. Црквене општине, које имају таких књига у цркви или у школској библиотеци учиниле би родољубиво дело, кад би таке књиге уступиле Матици и преко Матице науци. Матица Српска би радо за такве дарове дала уздарје школској библиотеци у својим издањима, колико их има у свом стоваришту. Молимо наше свештенике, учитеље и осталу интелигенцију, нарочито чланове Матичине, да на ову нашу молбу и жељу обрате пажњу онима, до којих она може бити, не би допрла, а који имају старина, о којима овде говоримо. Треба помислити, да су таке ствари често једицствене, да се налазе само у једном примерку, па кад се тај једини примерак уништи, ничим се више не може надокнадити, а то је онда чиста штета за нашу културу. Јер сваки просвећен народ брижљиво чува своје старине као документе своје данашње свести и пробуђености, као сведоке старинског живота и остатке некадашње културе. Сваки дар ћемо у Раду и Имепику са сахвалношћу објавити, а на самоме дару ћемо, ради вечнога спомена,забележити име дародавца. У Новом Саду, марта 1912. Војин Брђанов, Д-р Тих. Остојић, библиотекар. секретар Матице Српске.

Одговори.

М. В. X. Б еоград. У песмама нема свуда ритма. Измешани стихови са 8, 9 и 10 слогова. То су грешке, које смо тек скоро приметили и зато су изостале. Ј. Ђ Р-мно. Песме имају полета и лепих мисли, ал’ немају свуда складних сликова.

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

211