Ženski svet

ПОЖУЋЕЛО ЛИШЋЕ.

Затворио си очи, од овога света. Бог зна како .... дали си био жељан видети бабу, мајку, сеју и брацу, све заједно око самртничког кревета твога Бог зна! 0, сине! о, брате! о, рано непребољена наша!! Ех, можда би наша љута рана била лакша, да нам ниси био онакав, какав си био! Љубио си бабу и штовао га високо, волео си сеју и штитио је све тако млађан; а твоме једином брату био си брат, какова се само зажељети и од Бога испросити може. А мене, твоју тужну мајку, волео си још више нада све то! А какав си био за твоје Српство! То само знам ја тужна твоја мајка која сам често морала у теби стишавати твоју још млађану, ал велику, мисао .... Ниси волео далеко боравити од твог родитељског дома, ал’ одабрао си био Нови Сад, да се тамо допуниш српским духом, којим сам те, тужна задојила! И у томе твоме Новоме Саду за кога си топло осећао сруши те немила смрт! 0, сине, ох грдна непребољена рано!! Златна јабуко моја! Мојој дубокој рани, на овоме свету нема лека! Бог кад ми узе тебе, одреди ми мученички живот, да се мучим и савијам од бола! Тебе одведе међу другове твоје, анђеле, да тамо лепши живот проводиш анђеле мој! Ал’ знај дико непрежаљена моја, да док год буде трајао мученички мој живот, да се твоје кандило у родитељском твоме дому гасити неЕе! Непребољенаљутарано м о ја! Како сам гођ, док си жив био, тражила најлепше и најлакше узглавље твојој млађаној ал бистрој глави, тако сада твојој светој сени тражим најсветије место! Уверена, да твоја мила анђеоска душа у рају моли се Богу за нас и род твој, за уздарје теби чувам ја верно

гробницу светог праха твога сине, златни голубе мој! И да потпуно испуним жељу твоју коју си ми кад смо се најлепше миловали често понављао чуваћу, док траје овај мученички мој живот, чуваћу огњиште деде твога кога си ти авај туго непребољена имао био насљедити. ЧуваКу ти глас порекла твога сине мој мили! Ја знам да ти сада стојиш на лепшем и узвишенијем месту од мене ал знам да ни хладни гроб није срушио твоје велике љубави спрам мене зато те молим: Приступи том твојом анђеоском душом пред престовишњегаБога! Замоли га да, подари живот браци и сестрици твојој да не опусти овај наш земаљски дом да буду живели на дику и понос роду своме! Да подари баби здравље да их чува док их на пут живота изведе! А мени? . . . Мени, златна јабуко моја . . . да подари свету своју милост... да ме позове брже к теби .. . да се одморим уза те . . . Ове ти ретке посвећује сине, узданицо моја! Твоја тужна мајка. Крајем месеца септембра 1912.

Олга Кернић-Пелеш.

Нујан јесењи дан, небо тмурно, замагљено сивим облацима, а по њем трепте пошљедњи зраци залазећег сунца. Хладан ветар струји кроз грање, и скида листак по листак. Пожутио, сух витла по зраку амо и тамо а онда пада, да се не диже више. Пада да труне, да га нестаје, да нас сјећа, да је и живот људски листак успомена. Зелен свијеж буји, распиње се, шири, лепрша, а кад га јесењи мраз притисне, вехне, суши се, пада, гине и труне! Она сјела крај прозора и мотри ту слику умируће природе. Чини јој се, да се душа њена у њој одразује. И у њеним грудма завладала хладна јесен, Болни уз-

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ

227