Ženski svet

Marsch?ll-a гђа Marschall. Она држи особита предавања на женској академији у Cnambridge и објављује велике стручне радње. То исто чине Mrs. Во s.a-nquet, miss Twining, Lady Dilke, Eleonora Магх, Havelock Elis, Glosi'er, Gertrud'G/een, Amy Hicks, Margareta Ml. Millan, G. Tuckwe!l Miss Enid Stacy и још неке. Ca колико тежње и мара одаје се енглеска жена социјалним наукама, сведочи најбоље како каже др. Херкнер, т. зв. ~Wonen Settlcements“ и ~Women’s Industrial Councils" и Гласгову, друштва, која најозбиљније воде бригу о социјалним потребама свих сталежа. Ово је најважнија страна јавног рада енглеских жена. Дакако, не иду све Енглескиње тим плодним пољем, Знамо, да су оне одавна јуриле у политички бој. Већ 1645. год. појавио се у Енглеској покрет у смислу модерне еманципације жене, а с њим и први покрет за право гласа. У корист тога поднета је парламенту петиција и, дакако, остала је безуспешна. Тек Миљу пошло је за руком, да том покрету прибави важнији значај и да га преда у руке политички образованих жена. Биле су то: Грофица Haberton гђе Scathard Arnold, Webster, Paberson, гђице Lidia Becker, Garrett, Tagler, Tod, Creigen и многе друге. Оне су ограничиле своје захтеве на активно право гласа самостално намештених жена. Год. 1865. био је тај покрет врло јак. Год. 1867. Миљ у парламенту износи предлог изборног права за жену, али предлог пада. Год. 1870. чита то посланик Брајт, опет безуспешно. Год. 1879. добиле су жене, поседнице кућа право гласа при опћинским изборима. Године 1888. добиле су то и поседнице земље Године 1890. дато им је право гласа при избору школског савета, а доцније у још нека мања земаљска тела. Тек године 1897. дошло се до већих успеха. Прво друштво за женско право гласа основано је 1867. са називом „Nationale Society for Womon Suffrage u a први председник му

је велики заступник индивидуалистичке мисли за еманципацију жене John Stuart Mill. Данас постоје у Енглеској многа друштва за женско право гласа. У опште је женска организација у Енглеској врло јака. Од старијих, најважније су ~Woman Tradess /\ssociation“, ~Woman Provident Societi , друштво ~Ladi Dikle“ и још нека, која се брину за образовање девојака, за заштиту радница, за промццање женског ручног рада и тако даље. Тако је енглеска жена са великим напорима својИм и уз врло развијену делатност ушла у двадесети век. У XIX. веку васпитаване су Енглескиње понајвише у интернатима; но већ године 1878. дозвољено је било у Лондону, да женске уче у јавним средњим и највишим школама. Године 1881. дозвољено је то у Кембриџу, год. 1884. у Оксфорду. Медицинске науке училе се понајвише у женским високим школама: „Ladi literale in Arts установило је известан академски степен за жене, које се спремају за учитељски позив. Учење на универзи дозвољено је тек 1892. Тада је женска висока школа у Гласгову. ~Quen Margaret College“ спојена Ča универзитетом и жена официјелно припуштена на медецински и филозофски факултет. Из овог се види, да питањем вишег образовања жене Енглеска није предњачила и познато је, да су Енглескиње биле присиљене да иду у Швајцарску и друге напредне земље, да стичу академско образовање. И данас је то питање непотпуно сређено, јер није ни у све средње школе уведен систем коедукације. По једној новијој статистици у 54 града 54 средње школе још су за женску децу затворене. Енглеске жене то тешко осећају и енергично устају против „модерне социјалне политике“, која неда жени напред. Свакако је јак притисак, који у Енглеској избацује нове и нове немирне струје женског покрета. Право се вели за Енглеску, да је од увек земља, у којој живе противности. Тако, ево, док се господарски сјајно развија и за тај

248

ЖЕНСКИ СВЕТ Кр. 11.