Ženski svet
ЖЕНСКИ СВЕТ
строфе
У споменицу г-ђици А. Ђ.
У вилинском царству дивних ми сноваја Ти с царица моја, и са златног трона Оком твојим пуним топлине и сјаја Управљаш и влад:ш војском милиона Поданика твојих — мојих осећаја.
Ал нестаће брзо, тога се све бојим, Девојачког твога царства и слободе, Пашће с тим и царство златних мојих снова; И колико беше у грудима мојим Поданика твојих, што лих теби годе, Биће толко хумка и толко крстова.
УМ Н. И.
>
До, да си моја... (По Лепау).
Ко, да си моја, девојано дивна,
Би ли игде било два срећнија друга! Овако, без тебе, друга ми је туга На злу судбу моју душа ми је кивна,
Много ми је срце морало да пати, Многа лепа нада у прах ми се расу; Али сви ти боли према оном шта су, Да те, момо, никад не ћу својом звати!
УМ. ни. с 26
ЗАПИС на гробу једне девојке.
Дивне душе и дивна си тела
Све занела као вила бела;
Рај на земљу собом си донела. Алт те згоди злобне смрти стрела, И пз земног изви се блатишта Анђеоска душа твоја чиста;
Што би рајско, рај то натраг узе, Нам' осташе уздаси и сузе.
УМ. с»
Две елике. Е Полако заустављајући се ушао је возу б6-ску станицу. Шутници журајиво поврвеше из воза хитајући трамвајима и колима, који их лако
Н. И.
понесоше лепим улицама града Б. Дивне палате уздизале се гордо, величанствено, показујући сјај и уд бан живот својих становника.
Вече се спуштало. Пријатно јесење време изазвало беше мнсге елегантне шетаче, На широким тротоарима било је право гурање, као да цео град хтеде да се проведе. Беше свеже, иако се чинило, да је небо над високим кућама само један сјајним звездицама посут свод, који притискује, смањује слободу ваздуха. Као да се куће додириваху с небом. По нека светлом бојом обојена, модерна грађевина као да је рашнрила аветиањска крила, да њима поклопи овај безбрижни, са увек промењеним раскошсм свет, На крају «вих оеветљених, пуних живота улица губи се хаос. Са скретом у друге слаби живот и све дубље, нестаје га сасвим. Виде се ниске мајушне кућице обавијене влажним зидовима са сићушнвим прозорчићима, који тужно вире под накострешеном тршчаном стрејом. На оканцадима види се по које свело без живота лице, испијено влагом и бедом. Е
У овакој једној кућици се нађох. При уласку унутра загушљив покварен ваздух ме поли, Једна собица са овешталим намештајем, са неопраним подом, жутим штедњаком, са кога се у колутовима вила пара неког лонца у коме је врило јело. Висока плава женска, још млада, седела је за етолом и плела. Изненађено скочи при моме уласку и када ме познаде цикну од узбуђења.
Беше ми другарица из детињства, давно нас судбина растави, свако пође за новим животом. Била је ћерка имућне удовице, добре, несретне жене, која је све жртвовала до последњег парчета за свога сина, великог грешника! Последњу пару немилостиво је прокартао и попио, ни мало не хајући за своју мајку и сеју, која беше већ одрасла. Младост осенчена тугом нујаше, протицаху дани са надом на: боље, Низали се, и њена младост их китила заносним сањаријама, које јој испуњаваху сву празнину душе, Дође доба, да се копрена баци на снове, горка јава откри јој сву горчину живота, он се настављао у кругу нових лица. Брачна веза довела ју је у коло, у коме се тешко било кретати. Немаштина, сиротиња са свих страна притискиваше---.
Шеесторо нових лица угредаше- све Мали, сићушни црвићи захтевали /бу/ не захтевали одлучно храну. Удагала сејсва. 10)