Ženski svet

РА т"___„"Г

ВР сте ЖЕНСКИ СВЕТ · Отр. 13.

ДЕТИЊИ ГРОБ.

— Аппа Квојззан| - Визђ, =

Како пири кроз ноћ југовина! Она душе преко брда, преко даљина, шиба преко снега, преко влажне земље; а вода пробија у земљу, у тавну, ЈЕР земљу.

Влажна је и хладна твоја постеља, чедо моје! А ти, ти спаваш! Пробуди се! пробуди се! зове те мајка твоја. Моје те руке чекају, хоће да те сакрију, да те однесу, хоће да те загреју. Пробуди се! Моје груди чезну за тобом, хоће да те надоје, да те успавају. Зар ме не чујеш" Не слушај хујање ветра, не слушај капање воде, слушај мајку своју!

Моје усне знају љупке речи које нису могле рећи, знају пољупце, којима нису могле љубити. Како те тиште речи! како ме пеку пољупци! Више, о много више, него сузе, које за тобом пролих.

(0, како си могао отићи од мене, како можеш спавати кад те ја вичем!

Пробуди се и ходи!

ја знам једну пријатну собу. Напољу веје снег, оснежени су кровови и забати, али један мали крокус цвета на прозору. Чува се он са много, много пупољака; са много, врло много отворено зелених, заоштрених листића помаља се на светлост из влажно-топле, тамне земље. Да ли га видиш 2

Види како пахуљице напољу играју! А унутра игра ватрица, ватрица у пећи. Она хоће да се игра с тобом. Ти ћеш је хватати! Погле како скаче тамоамо са црвеним, хитрим језичићима! Час је у пећи, час опет код тебе, гмиже ти преко прстију, засене ти очи; сад је нестане!

И сад ће пролеће наступити.

Ја ћу те одвести у једну велику башту са стародревним дрветима, у шареним редовима цвета високо цвеће,а лептирићи, на сунчевој светлости вевесело прелетају преко њега. А ти се играш, смејеш и правиш лудорије са

другом децом која те кличући окружују. И успут и нуспут ловите. Скакање, певање и играње целога дугога дана.

ја стојим и чекам док се ти не умориш. Тада раширим руке и ти дођеш к мени, чврсто се држиш: „мајчице!' Твоје крупне очи склапају се,а ја ти говорим о црвеним медведима у шуми, о руменим јабукама и жутим крушкама, које ћемо купити ми, ја и. ти. Ми ћемо трчати преко брда и долине, нас двоје, ми ћемо се хватати по цветној ливади, и причати приче у

хладовини. Седи на моје крило. Поточић ромори поред нас, говедарка се њиха, а комарци зује: — беше једном —:

Дан је сунчан, ведар и светао, ити ћеш са осталима изићи! ја видим како се ваши барјачићи вију на ветру! Чујем како кличете и певате! — Далеко, далеко по пољу одјекује певање ваше. И живот лебди, и будућност се светли, а срце ти је тешко и пуно. Стегни на груди пријатеља да и он осети радост, бол, плашљиву чежњу твојих младих дана.

Настаће лето. Шири се твој пут, а расцветана дрвета нагињу се на ивицу. Људи ти иду на сусрет, поздрављају те, и одлазе с тобом. Ти береш цвет по цвет да венац оплетеш себи. Сунце бљешти, море од класја таласа се а висока шума види се у даљини.

Још ни један листак не отпада још се ни облак не вије, још видиш пут.

Ту се црни шума, и ти остављаш ту своју стазу. Светле се беле клупе за одмор, а један глас у даљини пева слатку песму пуну чежње.

Руке се шире теби, али то нису моје руке, очи горе према твојим речи ти тепају, али то нису моје очи, и нису моје речи. Вреле усне дотичу се твојих, али то није пољубац твоје мајке.

Песма ћути.

Дивље цвеће цвета око тебе. тешка запара те испуњава, тешка запара те обара. _