Ženski svet

св 5 >

__А још даљи јадник намислио. Ал ево се Амалићан враћа И на старца громко подвикује: »Устај стари! Дај ми моју торбу !« А стари се из сна слатког трже, Не разуме, зашто јахач грми, Зашто л' га је из сна пробудио, И шта тражи, шта хоће од њега> »Торбу амо, ти маторо псето! Јер ти си је морао украсти! Иначе ће т' мач мој показати, Како ли се туђе благо краде!« Тек је сада стари разабрао, _ Да је јахач нешто изгубио. И он му се са светињом куне, Да он торбу ни видео није, А камо ли, да ју је украо. „Лицемеру! Коме ти то лажеш»р Мени 2 Мени Благо моје амо! Зар још плачешр Зар сузама хоћеш Грех да спереш, мене да завараш" Благо дај ми! И истрже мача Шар Зар не даш» Па ево ти плате!“ Још једанпут, још неколко пута, Мач му зари, посред срца јкива, И сурово уби јадног старца, Који склопи очи за навеки. Када Мојсеј све ово угледа, Ожалошћен пада на колена, И дубоко главу к' земљи спушта. Опет зачу гласе са висина: »Ето видиш, сад појмити можеш, Како судба неумитно иде, Те к'о ланац, једно с' другим веже, Онај старац, што у крви лежи, Некада је злочин учинио, Пастирчета оног -— што ј пре њега На извору изгубљено благо, Нашло и однело као своје Оца му је старац уморио!“ „Недело му с тако осветило!“

По легенди спевала,

Беч. Вукосава.

> ЏЕНТЛМЕН.

Пароброд пловљаше широким морем. ва путника седела су на угодним седиштима на палуби и пушила. На обојици

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр 15.

се опажало, да су у служби енглеске војске.

Био је сумрак — оно доба, када се поверење лако пробуди. 'Га два путника, услед дугог путовања, поверише се пријатељски један другоме. После неколико часова ћутања, кад су обоје гледали у пучину морску, млађи од њих, Гералд Тренавлеј, отпочео је разговор овим речима: „Џродужујете ли пут лађом или свршавате у Марсељ“

„Право да вам кажем, наставићу пут из Марсеља железвицом, одговори капетан Хогарт, осмехнувши се лако. Журим кући јер ме очекује моја жена, коју већ две године нисам видео,“

„ја пак хватам најпречи пут, да бих могао што пре стићи оној, која ће бити моја жена. То је чудновато, како човек пронађе најпречи пут, кад га неко очекује код куће.“

Опет је завладало кратко ћутање, нарушавано хуком паробродске машине.

„Како изгледа она2“ питао је Филип Хогарт свога сапутника.

„Немогуће ју је описати, то никако не бих умео. Лепа је, бар ја тако судим, са овим особинама, које писци називају „чаробном душом“ или томе слично. Код ње то преовлађује. Не чини ли Вам се моје причање глупо2г“ |

„Не, ја вас разумем.“

»рео сам се с њом лане у Дипиу“.

„Шта сте казали7“

„Ах ништа, хтео сам да приметим, како је и моја жена била у Д... Наставите само, молим Вас.“

„Она је првим њеним погледом мноме вавладала. Играли смо заједно горф и тенис, у вече пак кушали смо нашу срећу на играчком столу. Ох, како је раскошна, како друштвена, а како, међутим у основи друкчија но остале жене; Од то доба нисам ни погледао друге жене.“

„је ли бар млада»

„Рачунам, да јој је тако двадесет седам; чудим се, да је остала тако дуго неудата. Вероватно, ту су били пресудни какви разлози рачуна или чега сличног томе.“