Ženski svet

Стр. 86.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Од онуд иде мати, седе власи расплела, а шакама бије усахле груди... Куку њојзи!.. И кад виђе мртво тијело синово, она се шћућури крај њега, подиже главу његову у крило своје.

А мој Дашо, добро моје, Ко те уби» Ко уцвели мајку твоју, Проклет био. Одхраних те, оружах те, Мој делијо ! И цвијећем, окитих те, Моје цвијеће! И сватове окупих ти, Крвни свати! Мајци пође, ал не дође, Куку мајци! Мајци снахе не доведе, Пуст ми доме! Ја јадујем, ти не видиш, - Очни виде ! Ја јаучем, ти не чујеш, Јад ме чује!..

И Бог зна докле би она тако, дају

не уклонише, а њега не однесоше кући.. И од то доба Митру Шећеровића нико не виђе. Трећи, четврти дан по смрти последњег Шећеровића, подиже се мотка покрај саме куће и на мотки црн барјак. Веле, да га је Митра сама ту метнула нек прича пролазницима црну судбу њену и јединца њеног. Барјак се вијо над домом Шећеровића, и кад би се од кише, вјетра и невремена у прљу претварао, Митра га је сваке године обнављала, али год. 1912. не. Кад први војници ослободиоци уђоше у Плевље, једна погурена старицл изађе из куће Шећеровића и првом од њих рече: — Јуначе, де скини барјак ови.

Уранила мајка твоја јутрос, сине! Угледала зору сјајну и пресјајну! Пет вјекова вака зора не сванула Јутрос свану су четири жарка сунца, Под сунцима соколови . крила шире,

Јечи земља са њихова _ са кликтања, Одјекују горе наше, Божја правдо! Сви соколи на броју су, тебе нема. Ал већ нека, освећен си! благо мајци! Освећени толки доми, благо нама! Освећено цело Српство, благо свима! У том сјају и кликтању зоре ове, Црн-барјаку мјеста нема више, сине!

Кад јој војник скиде барјак, сави и пружи, она се заљуља, понесе и мртва паде крај барјака.

Сарајево, 1913. Љубица Попара.

ЦРНОГОРКА У РАТУ

— Шта ради Шрногорка за време рата (Из ратних бележака једнсг Црногорца).

Ко није дуже време живео у 0вој брдској земљи, тешко му је знати како живи Црногорка. Ако игде жене заслужују Шаилерову похвалу: »Поштујте жене«, то је заиста заслужују Црногорке, јер оне у истини плету небеске руже у живот својих мужева, своје браће. Уметлици су се отимали, који ће што лепше венац оплести овој узор мајци, сестри и љуби. У овоме рату ја сам видео да су Црногорке потпуно заслужиле, да се њима усхићавају песници, и да је све опо, што је о њима изношено само бледа слика онога, што су Црногорке у истини.

Кад је Црна Гора објавила рат Турској, црногорска војска била је већ на граници. Највећи део војске, под командом престолонаследника Данила, налазио се у селу Фундини, на домаку турског утврђења Дечића. На неколико километара иза војске, у селима Сјеници, Медуну, Врбици и Дољанима видили су се читави одреди жена.

Краљ Никола, спазивши жене, из-