Ženski svet

Стр. 186.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр 6.

грозоте, страхоте, па и милине борбе тога дана. Ноћ лагано шири своја дуга крила и бојиште обавија мраком !

Канонада престаје, чују се све ређи и ређи топовски пуцњи, затим сасвим престају, гдегде, гдегде, цикне која пушка и настаје мир. Војници се полако прикупљају сваки својој јединици, весело се поздрављају и радују се данашњем успеху. Ватре почињу пуцкарати и осветљавају најближу околину, по којој се већ могу видети подигнути шатори, где ће се хероји предати у наручја Морфејева . Наспрам црвенога пламена запаљене ватре виде се силуете појединих војника, који седе, пуше, причају о своме сеоцету и спремају сваки себи своју вечеру. А затим брзо настаје ноћна тишина. Сви ти борци одмарају се, само сттажар шета и оштрим оком гледа у ноћ и чувг своје другове, који се безбрижно одмарају и сањају о својим милим и драгим, помишљајући свако на своју славу и дужност!

По ведроме небу почињу се палити небеска кандила, а стари месец радосно посматра уморне заспале хероје.

Настаје тишина, само који задоцнели гавран пролети више логора, својим брзим летом парајући оштро ваздух, одлазећи од свога плена и тиме нарушава ноћну тишину; или, тамо далеко, на предстражи чује се пуцањ које пушке, која јавља да је уништен још један живот, због чега се нервозно тргну из сна поспали војници!

Тако се одмарају хероји, све донде док са истока не почне да руди љупка зора, а тада дивна мома заогрнута црвеним плаштом с мачем у десници, не поведе даље, напред, стазом, која води слави и лаворовим венцима, своју милу децу!!.

Ашти, положај пред Скадром 8-Ш-1913 г.

Мил. М. Гавриловић.

НА БИТОЉСКОМ ГРОБЉУ.

— Установа ђе Нушићке. —

Бавећи се у Битољу, улучио сам при лику да посетим и гробље, да видим где почивају они ратници неоплакани од својих милих и драгих, и да видим гроб мог бив. ученика пок. Милете Ј. Констандиновића и гроб сина поштованог народног посланика, г. Чолића.

Чим сам дошао тамо, видех да скоро свуда горе свеће Запитах гробара, ко је запалио те свеће» На то ми је гробар одговорио — да су то учиниле дежурне чланице друштва за чување и неговање гробова наших ратника, које је друштво установљено добротом г-ђе Нушићке, те да у име тужних матера и жена, деце, сестара и браће обилазе гробове наших ратника.

Гробар ми затим рече, да су тога дана биле госпође Захарија Штерићка и јелена поп Стевановићева.

Потражих и ја од гробара две свеће, те запалих једну на гроб пок. Костандиновића а другу нагробу пок. Чолића; затим одох јеврејском гробљу да видим гробове наших ратника српских Мојсијеваца, који су при освојењу Битоља рањени и услед болести умрли. а то су Нисим Коен, Јаков Салтоце, Аврам Рах, Мандил, Хајим јосиф, Живањ. Ту одржах кратки помен, па се вратих у варош.

Племенито дело гђе Нушићке одржавају битољске госпође и увек кад год посећују то свето место, захваљују господу Богу, што их је госпођа Нушићка упутила на вршење ове лепеи племените задаће. То племенито дело прихватили су и неколико јевреја битољских, те и они по томе примеру старају се да очувају гробове јеврејских ратника — и ту дужност поверили су клубу „Интим.“

М. Пинто, учитељ. „Трибуна“ бр. 824. фебруар 1913. г.