Ženski svet

Отр: 1128.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр 6

на Зој. Али ипак се ово звање није могло упоредити са звањем учитељице. Нешто религиозни разлози, нешто жеља за слободом, а нешто и сазнање, да се могу удати, туђило је жене од тога звања. И тако је дошло до оног силног умножавања учитељица, а из тога је изашла социјална сиромаштина, јер је спрема за то звање тражила доста велике жртве у новцу и времену. Док се број учитељица попео на кулмииациону тачку, дотле смо били оскудни на болничаркама, којих још увијек мало има. Али баш кћери грађанске са малом наобразбом туђиле су се од овога звања. Поред племићких жена, које су долазиле у манастире и управљале њиме, долазиле су и кћери грађана скоро без икакве наобразбе. Манастир им је давао нужну наобразбу и тако су биле сигурне за старост. Тако је било прије 30 година, а послије су женске грађанског сталежа појуриле у учитељице. Кад је и то звање било препуно, дошло је до једног новог звања тзв, „помоћница домаћице“. Ко је тражио помоћницу домаћици, и ако је пружао ма и најмање био је сигуран да ће на стотине понуда добити. Мање се пазило на хонорар, а више како ће се с њоме поступати у кући. Како видимо женско је постало непотребно у својој кући. „Оне су морале имати рада, и ако им тај рад није доносио никакве користи, него да не једе код куће, Тај рад по ондашњем схваћању морао се само у породици вршити, јер је била тако подијела рада између мужа и жене, Ако је икако било могуће да кћи остане у кући и да чека удају, опет се тражио рад, којим би ма и најмање привредила да се олакша слабо ситуираном родитељу. Па шта су радиле 2 Највише ручне радове. Код овога рада није се рачунало на вријеме, него је било главно да да се макар нешто заслужи, и то је био разлог, да је цијена ручног рада пала на минимум. То није могло дуго остати, јер је било несношљиво. Што је друкчије, постало свакако је заслуга покрета женских. Најјачи су фактори у светској историји глад и љубав. Љубав не може кретати масама, јер је она више лична, а глад је велика сила, сила првога реда. Није више смјело остати да кћери буду на терет родитељске куће. Тако је било у грађанству. Колико су биле сретније кћери раденика! Истом што су свршиле основну школу, а често и без ње, нашле су мјесто као служавке. Заслу-

живале су од мале ноге, училе су све оно, што је нужно у браку и за рана су се удале. Сваки раденик се и рано жени, јер не прави испита да може своју радну снагу употребити, а и у младим данима заслужује више него под старост. А што је најглавније, он налази у својој жени сарадницу, која зарађује својом снагом.

И тако је у грађанству нужда порасла, која је гласно јаукала запомоћ. О женском покрету прије 40 година још се шаптало, прије 20 година исмијан је, а прије 10 година постао је моћан и као да није још ни данас постигао врхунац. Задатак покрета је био грађанци звање дати, т. |. кћерима и синовима дати једнаку основу, на чему се оснива грађанство, а то је слободан рад. Покрету је био вадатак да изједначи човека и жену. Вође покрета биле су даровите и духовите, јер и не би могле овако тежак задатак узети. Оне су опћу потребу гледале као своју потребу и са тога гледишта судиле су о њој. И зато је разумљиво, да су се оне прве бориле, да се универза отвори и женскима. Овдје настаје питање, је ли било добро поћи са врха или са дна Познато је да ни мушки сви не похађају универзу, јер за разна звања потребна је и разна предспрема, то држимо да јеи за жене универза споредна. Изгледа да су жене најприје тражиле приступ на универзу да тако добију борце за своја права из најбољих породица. До сада су скоро све универзе отворене женама. Они, који су били противни да се женама отвори универза, брзо су увидјели, да су оне вриједне, те да разумију и труде се да разумију. Често су жене најбоље радове дале. Можда ћемо и ми доћи до увиђавности као и Финци, да ће жене у овоме своме захтјеву попустити, кад покажу људима шта могу. Ако жене буду хтјеле једнаким правом полазити универзе као и људи, то оне морају имати и исто предзнање, Оно што данас имају Немци гимназијалне и реалне курзеве за жене, то је само нека помоћ у нужди. Стојимо пред питањем: да ли ћемо за нашу женску дјецу отворити гимназије и реалке, или ћемо их слати у мушке гимназије и реалкег И једно и друго има своје потешкоће. Држава. ће женске школе тешко отварати јер јој женског чиновништва са академском спремом врло мало треба. И нема изгледа да ће та потреба још за дуго наступити,