Ženski svet

Стр. 250.

нека светла, бела, вијугава пруга, љуби се са тихим Дунавом, и шапуће му, шта се у Београду збива, да то даље носи и да се поноси, А на мирном Савином огледалу, огледа се Београд у свој својој светлости, те они пламенови изгледају као ситне звезде, побацане по воденом небу њеном.

Уђосмо у трамвај. Пуно је и препуно путника, али ни кондуктер нема данас снаге, да викне: „Нема „места, молим доле, комплет је!“

Нигде седишта, два војника седе крај отворенога прозора, причају један другоме своје доживљаје, устадоше, хтедоше нам место уступити. Они, за Које сам мало после дознала, да су били у оба рата, на Драчу, Битољу, Скадру, Штипу, Брегалници! Па зар ја да пустим њих да стоје2 Ја, мала, "незнатна.... Најрадије би- их загрлила и изљубила сестрински, оно паметно чело њихово, оне заслужнеруке пуне "жуљева, опаљене, мршаве... Руке, које су толико слободе донеле, и сатрле толико српских крвника...

Остадох стојећи, и рекох им; Седите браћо моја, нисам се ја уморила, гонећи Турке на буљуке, већ ви!И почеше причати, где су све били, са пуно љубави, Гледала сам их и дивила се...

„И нигде нисте били рањени“ упитах. „Нигде, слава Богу! рекоше оба у један мах, али нам остаде пуно браће на бојишту. Те страхоте се не могу описати, човек мора сам да их проживи!“ :

Сузе су ме гушиле, сетивши се оних, који су погинули и који се неће сутра вратити својим милим и драгима. „Али без крви нема слободе“ рече ми онај са Брггалнице, — коме беше валда у памети свежа слика ратничких мука. „Бар знају зашто су изгинули !“ Ма

"Сиђоше доле, а ја још дуго гледах за њима, убеђена, да крај оваких синова отаџбине, српски народ иде сјајнијој будућности.

ЖЕНСКИ СВЕТ

са пуно пожртвовања.

Бр. 11.

(Са Калимегдана пођосмо пешице кнез Михајловом улицом. Свет врви; на све стране се само говори о победама. Славолуци — окићени цвећем, сијалицама електричним, барјацима ги тробојкама — уздижу се поносито, јер ће сутра да прођу кроз њих бесмртни хероји скромно и мирно.

Било је већ девет часова у вече, кад смо стигле на Теразије, а сада названи „Престолонаследников трг“. Случајно се састадосмо са једним медецинарем познаником, који је тамо у болници и који нам беше на руци. |

Заустависмо се на Теразијама, пред бунаром, око кога беху постављени топови, освојени од Бугара, публици на углед. И несвесно пређох преко једног топа, зар да их згазим и понизим, јер они су поубијали моју браћу

Србе. Војник — који их чува — по-

гледа ме шта то радим, а исти медицинар му врло духовито рече: „Погле војниче, досад ни људи нису смели испред топа, а сад и жене прелазе преко њега!“ Војник се насмеја, било му мило. „Ако, ако“ — вели — и загледа се поново у њих, а Бог би га знао, шта је још мислио.

Осванула недеља, ја и сестра, већ у 6 часова бесмо изашле, да потражимо згодно место, да што боље видимо, да видимо и до смрти не заборавимо, да нам се сваки лик војника уреже дубоко у душу и да их вазда у мислима гледамо.

Доживети и видети освећено Косово, и оне све класичне српске земље, значи: не жалити после тога умрети, блажен и сретан.

Долазе жене, људи, деца, сваки тражи што боље место, многи дочекују по кога свога, сваки носи у руци цвећа, да њиме поздрави и благослови ту храбру војску. Дођоше и школска деца, пуне им руке цвећа, по неки носе мале заставе са натписима: Ко сово, Куманово, Призрен, Скадар итд. Изоблачени као анђелчићи, на лицу им сија радост, блаженство, све ће то