Život Dra Jovana Subotića 2

да се на ону страну, где што за њпх пма, куда пх што ваљано прив Јачи, где какап ужнтак налазе, избрани духови окрећу, 'и спеше, и чешће се враћају, пак п друге за еобом доводе; а тако је пото наравно, да је овим предњоет наречија призната и основана. Сад нека се само и даље у њему исто тако добро ради, нека n даље у њему духовп других наречија оно палазе, што дома немају, пак ће од туда опет по самој природи следовати, да ће а.) оно духовима других наречија својим постати; б.) да ће се баш кроз то над другима јошт већма уздигнути. Јер прво ; тим, што се употребљава, мора све савршенијим постајати; друго пак, тим, што се на већп круг растпре, баш оно добија, што је књижевном језику upe свега нужно. Осим овога по еамој природи следовати има, в.) да ће се најпосле њпм све боље него другпма, а много којешта само љнм урадптп моћи. А кад наречије које до овога дође, онда нпје тешко предвидетп, да ће списатељи свпју наречија раднје њпм ппсатп, него својим сопственим, јер прво : пмају у њему много згоднијп алат за свој занат, а друго : кроз њега добпјају много веће число читатсља. Џосле овога за мало мора доћп п оно време, кад ће со опште признати, да књижевне нослове само тим кп.ижсвпим наречијем отправљати ваља. Ово је природни пут, којпм ово или оно наречије књижевним језиком постаје; то нам показује и искуство, у ком видимо а.) да је овим путем често наречпје слабијег кољена, или наречије ио себи лошпје књижевнпм језиком постало; а б.) и то, да је овим путем кроз течење векова једно наречије друго, које се већ кљижевним језиком учинило, измјенило, њега с места кренуло, и оно књижевним језиком иостало. Тако је језик Дубровпика у XVII в. постао књижевним језиком, и прогонио је славенско-српски, којим су се ипсатељи у писању рукописних књига служнли; тако у XIX. в. заступао је језик иеточно-српски, е једне стране дубровачки, с друге пак славенски и славеносрпеки. То вндимо и у етраним повесницама књпжевног језика. У Француској ее одржало северно наречије, премда је провенеалско по себи лепше, због тога, што је у време, кад је паречије једно књнжевним језиком постати имадо, много стихотвораца и преповедача у њему било. Тако је тошкански диалект књижевним учжнио двор Медицеја, и сппсатељи, које је исти као оживљавајуће сунце к себн иривлачно, Тако јо у Енглеекој као дворски и кљижевии језик важио језпк Француски, алп дође време, роде се духови, који у народном саксонском наречију писатп стану, и тако ппсати, да се тамо као извору особитог живота духови кретати стану: кад то буде, сиадне Фраицуски, п сакеонски постапе књижевним језнком Енглееке. У Немечкој пак

174

0 Суботићевој „Српској Граматици ! -