Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

СЕ ЕН и ар ан

Кажу да је у Салашу био тада некакав учитељ, и сестре У И

даду Стојана у школу, те тако научи читати и писати.

Кад је Стојан већ изишао из школе, дође једном у Салаш црнобарски у госте неки Страхиња Чупић, из села Салаша ноћајског. То је био човек богат, а без порода. Угледавши Стојана младића здрава, наочита и вредна, а без баштине, он га заиште од деде Тоде, да га узме место сина. Тода се разговори са својим унукама и пусти Стојана. Страхиња га одведе кући, провуче га кроз своју ногавипу (као да би га био и родио), усиви Ги, и после га је држао као да му је рођени син. ма

Тако Стојану дође презиме Чупић поред правог презимена Добриловић. | 6;

Година 1804 затекла је Чупића као већ на гласу марвеног

трговца. Први пут се нашао и видео с Кара-Ђорђем негде у ваљевској нахији, куда је ишао да лучи свиње. После тога састанка. и разговора Чупић је одмах 1805 год. почео скупљати око себе људе и затварати путове по Мачви крај Дрине, ископавши ров. из Засавице у Саву, одакле је излетао и таманио Турке, који су Дрину прелазил- да народ арају. И тако је за кратко време пме јунака стекао, да су га се Турци бојали као какве хале. Последњег месепа јула 1806 године везир са 45000 Турака крене се од Шапца и пође путем к Београлу. Но како је и КараЂорђе са Мораве стигао оио, 1 августа дочека силу турску са својих 8—9.000 Срба на пољу Мишару и тако је жестоко разбије,

да Турци буду приморани повући се Шапцу са великим губит-_

ком, и одатле бегати у Босну. У овој славној битки био је и војвода Стојан Чупић. Но после ситке одјури у Мачву да дочека бегајуће Турке, гди код села Дреновца стигне и посече чувенога Мулу Сарајевског, за кога песма каже да су Турци држали да „и цару уме судити!“

Године 1811 код Лознипе на пољу Тичару био је у боју војвода Стојан Чупић са Кара-Ђорђем и многим другим војводама противу многобројне силе турске, гди су ма светог Тому 6 августа Турке жестоко потукли и отели им кише топова и музику. У том крвавом боју много је Турака пало; а много се и српски војвода израњавило. У том боју и сам Чупић рана је допао, спасавајући Цинцар Јанка од извесне смрти, кога је хтео један турски јунак панцирлија погубити, п кога рањеног Чупић једва спасе.

Године 1813 од почетк септембра, сио је последњи бој славног јунака војводе Стојана Чупића, који се за слободу народа српског са другима војводама и јунацима голим синовима, на Равњу, 17 дана противу огромне силе турске, којом су и француски официри управљали, Зав борио. Но·кад их Турци надвладају и шанап силом узму, себи спасења тражити; па и Чупић преплива отоку Засавичку и

рби приморани буду у бегству |

дође у Град Шабачки своме побратиму војводи Луки Лазаревићу,

и стану се у Граду утврђивати, да Град бране.

Но кад се сва спла турска, коју су на 100.000 Турака бројали, свали око Шапца, а српска војска остави војводеи разбегне се, тако и они виде да: Града одбранити не могу; па Лука претури своју породицу у Срем, запали у Граду своје конаке, па онда заједно са Стојаном Чупићем и са неколико момака њихових,