Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

“

2 ~

. ~ И Уж “сами за посланике, него правим српским посланицима, па пише _ 18. фебруара 1910. године под бр. 164. из Крајове Вожду и Совету, да им шиље опет Род“ финикина и митрополита Леонтија и друге бегунце. Но Кара-Ђорђе са Советом одговори му, да ови Родофиникпна, Недобу и ни једног бегунца од њихове свите, а и мптрополита Леонтија не примају. Међутим кнез Багратијон сме- г њен буде и на његово место за главнокомандујућег дође гроф. 2> Каменски, који у Праово пошље грофа Цукатова, те се с Кара- МЕНЕ. Ђорђем састане пи у име Каменског предложи да прими Леонтија па а и Недобу; но Вожд му на то одговори, да побегавшој преварепој % браћи Србима прашта и прима их натраг; што се пак митропо- Х лита Леонтија и Недобе тиче, да му их не преставља, нити 0 и

њима говори. 7 3 После овога Петар Добрњац и Јова Пролић врате се у Ср- ај бију, сваки на своја места, И Добрњац те 1810. год. биоје у боју КИНЕ при отимању Кладова, и ту као старешина и заостао. Но и акосу му дотадашње кривице Кара-Борђем и опроштене силе, Петар У не престане са Миленком Стојковићем пступе чинити, ингригирати "ај МО противу Кара-Борђа и Совета и радити на несрећу свога оге- У чества. |

Џа како је све то, као што се рече, Петру Добрњцу било опроштено и он за попечитеља постављен био, који не хте то званије примити једино зато, да остане у народу, да се опет самовољно влада. Тако узет буде под стражу и са неколико Срба и руских козака, заједно са Миленком Стојковићем преко Пореча и Кладова. где узму и њихове породице, преко Дунава у Влашку прогвати буду; а имање њихово остане у притежању браће њихове.

Године 1815. кад Кара-Борђе са Јаковом Ненадовићем из Хетина оде у Петроград Цару Александру, да га моли да избави народ српски од турског тирансгеа, Добрњац мрзећи на КараЂорђа н на све главне српске војводе, који су га из Србије 1811. год. протерали; одма о том јави Кнезу Милошу у Србији. Кнез Милош Обреновић у почетку 1816. год. у договору са Марна Али-Пашом везиром београдским тајно пошље Мијаила |ермана у Бесарабију, те узме Петра Добрњца и с њим з.једно одеу Петрограл да моле Цара Александра у име Милошево, п лажно у име свију кнезова српских и народа српског, да би се пар састарао: „да бивши десет главних војвода српскога народа и КараЂорђа, који се у Русији налазе, одлучи од сваки српских послова и да их не пушта да дођу у Србију“.

Герман, са Добрњцем, дође у Петроград, гди још затече КараЂорђа и Јакова Ненадовића. |

Добрњац одма стане налог и вољу М.лошеву, а не народну, тако кивпо и простачки вршити, и јавно пред сваким говорити, кахо је опуномоћен „цара молити ла не пушта Кара-Ђорђа са они десет војвода, који се у Бесарабији налазе, у Србију“. КараЂорђе је слушао то са највећим болом срџа, но звајући у каквој се ватри и опасности народ српски онда налази“, и знајући, да се. интригама и два човека народ упропастати може, предполагао је срећу свог милог народа својој срећи, слушајући то, трпио је! Но кад за ту глупост и двор руски дозна, Петар Добрњац одма за 24 сата из Петрограда протерат буде. А Цинцарин Герман, не