Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

- а: ГЛАВА ДРУГА - 23

341» КА. 5еће- 40). = Кога ова путовања ради наставе дирљиво не опо= мињу на путовања Питагорина, Талесова, Солонова, Платонова и других мудраца старога света, а највише Скита Анахарзиса, који је можда и сам био Скит-Словенин (КЛ Зећг. 123. — После 25 година странствовања вратио се, као и онај, својим суровим али честитим земљацима, да их својим списима, колико је могуће, културом усрећи, као што је и сам био срећан. То је лепа, велика тежња његова живота, циљ његових па= триотских старања. Нека би у томе био боље среће од оног скитског му= драца, с чијом је судбином његова досад тако слична (Аппајеп 341). (Срби, као и Руси до Петра [, нису у књигама употребљавали народни језик. Тек од времена Јосифа а783 г.у јави се и међу њима још живи српски Анахарзис Обрадовић из Чакова у Угарској, који им је на ново= српском језику говорио речиенглеске љубави ка слободи и ка отаџбини и фе= нелонске љубави ка врлини (К!. Зећг. 66—7). — Међу Илирима «Србима) он је био први који је мртви старословенски црквени језик заменио у књигама живим говором својих земљака (К]. 5ећг. ид—20). И пошто је једном лед пробијен, нашао је врсних продражавача, као (Соларића. Јанковића итд. (К!. 5еће. 50). — егова Аутобиографија, његови (Савети здравога ра= зума, његове Басне итд. заслужују да још дуго буду читанке за (Србе (КЛ. Зећг. 67). — Шегове Басне пропраћене су опширним поукама које дишу најчистијом љубављу ка врлини и ватреним патриотизмом (КЛ. Бећг. 9); пуне су љубави ка отаџбини и к омладини (К. Зећг. 50). — И кад једном српска литература буде у пуном цветању, (Обрадовић ће се сла= вити као први њен покретач. (Он заслужује лепи гробни натпис који је сам себи у својим списима и на слици ставио: Овде леже његове српске кости. Он је свој род љубио (К, Зећг. 120). — Његову аутобиографију, која за његове земљаке, којима је у првом реду и намењена, и мора бити врло поучна, вредно би било превести на немачки или на француски због много веома занимљивих појединости о српском народу, о калуђерима грчке цркве, итд. о чему се на страни тако рећи ништа не зна. То би, разуме се, најбоље могао учинити сам писац, јер би за нас западњаке многа места ваљало објаснити, што би свакојако он сам најбоље могао учинити (Аппајеп 341).

Напослетку, колико је Копитар волео и ценио Доситија види се и по томе, што је, бавећи се у Лондону, распитивао за Џона Ливија, »код кога је — пише Вуку — нашем Доситију тако добро било; али је све изумрло! Жалосно!« реп. 1. 149.

Мушицки је дакле имао право кад му је у првом писму рекао, да се он пред светом показао као пријатељ Срба, и да га они зато воле и високо цене, ФПисвма 239).

јест, то може бити без знања језика оног народа који се испитује и без могућности да се с њим разговара.... Ретки су, али зато више цењени, испитивачи народа, као што је српски Анахарзис Обрадовић, који пре свега изучи језик онога народа коме долази.“ — Аппајеп 1810, [, 434 за март; КЕ Зећг. 16.