Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

28 | ОДЕЉАК ПРВИ

181, а другу у јулу 1812 год. Прву је одмах послао Добровском да прочита, а за другу, говорећи о њеном сижеу, пише му »тешко народу, чији се учени људи стиде да у матерњем језику славни постану.« исњма 28 п 279».

(Своје чланке о (Словенству (па и ове) Копитар је слао Мушицком (и Стратимировићу), и тражио њихово мишљење о новим мислима изнесеним у њима, УСамо таком пријатељском критиком (Нег Апвћагећиз) напредује писац.« «НА. Писђма 786,796.

Копитара су јако интересовала и културна питања Српског народа. У чланку «Патриотске фантазије једног (Словенина« он жали што старословенски језик својим диалектом Руси све више кваре, а Срби, који би га могли лакше чистог одржати, јер им је разумљивији, без школа су и без штампарије. (Она што је Курцбек под Јосифом | основао, сад је у туђим рукама које се не брину да стеку поверење српског марода. И оно мало што из ње излази, кипти штампарским погрешкама; а слова су гора од руских, Гај чланак завршује овим апелом на аустриску владу: »Дух ових листова (чланак је изишао у Магемапазсће ВЈаНер гони нас на још једну патриотску напомену, која истиче из природе саме ствари, а може се још и документално из Доситија доказати: да би два до три милиона Срба «Илирау, који су мало по мало из Турске к нама емигрирали, дво=

струко се радовали личном благостању под аустриском владом, кад би им

се пружио доказ, да се с љубављу поштује оно што им је најдраже, њихов свети језик. Греба уклонити психолошке сметње психолошким средствима, љубављу за љубав. А зна се да остали Срби, који се сада за слободу боре у Гурској, погледају на језиком и вером сродни, али далеки (Север, јер се ртаезепног аеш5, изгледа, мало за њих брине,« (К!. 5ећг. 63—4, 70.)

Зато се он обрадовао наименовању Несторовића за главног инспектора свих илирско-=влашких (управо српских, грчких и влашкиху школа,! А кад је доцније по предлогу Несторовићеву наименовано пет школских директора и установљене за сваку народност по једна препарандија, он је написао и чланак, у коме позива Шесторовића да што и у јавности

објави, и у коме цитира из проповеди Вас. Ковачића“ ове речи: »Монарх жели да нас подигне на ступањ културе осталих својих народа, од којих неки, као Лутерани и Калвинисти, иако су бројем далеко испод нас, већ имају народне школе, гимназије и академије, а ми немамо још ни честитих народних школа, Само од добрих школа можемо у свему бољитак очекивати. Зато треба да оснујемо један општи народни фонд за издржавање професора, за подизање нових школа, за стипендије сиромашних а добрих ђака, за помагање талентираних занатских ученика и добрих народних писаца. Поред тога треба установити трећи тас у цркви за нарочити фонд који би издржавао три основане препарандије.« Даље вели како је чуо да су се већ знатни прилози скупили, а завршава овим речима: »Али се све то ради тек о сеоским и основним школама. Греба ли да ови многобројни

' Писмо Добровском од 12. 11. 1810, Писвма 129; и Адтеззе дег Кип. чјау, АјаЗета. КЕ Зећи. 36—7. # (Слово о доброхотнемњђ даанихђ Будим 18::. Штампано трошком Несторовића.