Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

94 ОДЕЉАК ПРВИ

3. Одсудно је противан вештачком стварању књижевнога језика ме= шавином разних диалеката и језика <»макаронизам«). То. је нарочито истакао у рецензији на Давидовићеве Новине Српске «КА. Зећг. 262, 264:

и који је право чудовиште!,... Рецензент је далеко од тога да овим ма и најмање хоће да омаловажи дивни старословенски језик, у чије оду= шевљене поштоваоце и себе радо убраја; он мрзи само макаронизам... Неоснована је зебња да ће употреба живог језика и у књигама бити од штете по знање старога. Зар је знању латинског и грчког језика што нашкодило у Немачкој, у Италији, у Француској, у Шпанији и у Енглекој од како је свуда и у књиге уведен народни језик уместо бедног скола= стичког латинског,... Ни у колико! Српски свештеник треба да учи и учиће свога позива ради старословенски као што на другом месту уче латински, ЈИ српски научник, био он свештеник или не, поред шест до десет живих словенских диалеката проучаваће и старословенски као какав богат мајдан ради студија, па и ради обогаћења свог матерњег језика, као што

емац проучава свога Улфилу, Отфрида, минесенгере или још живе на= родне диалекте и сродне језике: холандски, дански, шведски, исландски и и енглески. (Он ће шта више научити и да пише и говори њиме, као што западњаци уче латински или Грци старогрчки, јер је добро да се и то може, и јер још увек има и биће случајева да се то и мора моћи. Као што западњачки свештеник или научник упоредо са својим будућим суграђанима прво учи граматички свој матерњи језик, и тек пошто је стекао опште грађанско образовање, прелази на специално образовање свога вишега позива, тако, а не друкчије, мора бити и код других Евро= пљана, који припадају источној цркви,,... Штета од макаронизма само ће се тако поправити ако се стари и нови језик строго оделе, и ако се са старим поступа као с језиком мртвим и ученим, и ако нови буду упо= требљавали и неговали сви, и учени и неучени, као заједнички матерњи. живи језик, довољан за изражавање мисли у свима могућим случајевима, и не буду га остављали само простом народу да се њиме служи«.

У овоме се Копитар разликовао од свих савремених филолога.

а. Копитар је сматрао за највећу несрећу по словенске књижевности и језике што сви (Словени немају једну буквицу. Његов је идеал био да сви словенски диалекти заступљени у књижевности, стеку једну азбуку, једну ортографију, онако као што је то било у старогрчком. «Онај који им омогући овим удружене напретке ка култури биће њихов највећи добротвор« «КЕ. Беће. лао» (Он је о томе писао у многим чланцима, а још више у писмима; сам се бавио плановима о састављању једне заједничке словенске азбуке, а нарочито је наваљивао на Добровскога да то изради.

Азбука, по њему, треба да има онолико различних знакова, колико у језику има гласова, ни више ни мање. Кад се нека туђа азбука преноси за нове језике, гласовна вредност слова (њихово значење; мора у новом језику остати иста која је била у старом, а за нове гласове треба створити нове знаке. ООдсудно је противан комбинацији више слова за један глас Фећ, 56, с7 и Т. д) или дометању којекаквих кукица «5, 6, ит. д» Зато