Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

96 ОДЕЉАК ПРВИ

издаду. Кад га је Добровски питао да ли Словенци имају поуздано народних песама, од колико су слогова стихови, и желео примера ради коју, он му одговара, да их старих нема, јер су их хришћански мисионари истребили, већ их има ситнијих, ПазНећа, разног метра и са сликовима, да су еротичке садржине, и тешко ће бити старије од примања Хришћанства; али их Хрвати имају, и прилаже неколике »доста некоректне — али из уста једног Карловачког Хрвата.« У истом писму вели да је Ранковића прво молио за народне песме као о Краљевићу Марку и т. д. ФЛисљма 28, 40 и 36» У првом писму Мушицком жели да се нађе какав бољи Качић који би скупио народне песме, у којима (Срби и Хрвати имају такво благо као можда ниједан народ. Има, вели, неколико хрватских песама и моли за коју српску. »Или ћете можда ви сами једном издати народне песме. Тап! пиеих!« Знајући да међу њима има и »претилих«, нуди се сам за сакривца, ако Мушицком због његова свештеничког чина то не би доликовало Писао је и Жупану, и молио га да му препише и пошаље хрватских народних песама указујући као на згодан извор на некога Јована Брложана (Вепозећап) од кога је он неколике преписао, и упућујући га на дугачко како тај посао ваља урадити. ФНов, Писма 234—359. — Вук вели, да је наговарао на то и Фрушића и Давидовића, али без успеха. — Напослетку, неколико омањих послао му је загребачки епископ Врховац, а његов познати циркулар «од 14. јуна 18 упућен свештенству о скупљању речи, пословица и народних песама несумњиво је потекао Копитаревим утицајем. Петровски 526,

Копитару је при изучавању српског језика много сметало, што није било никакве српске граматике ни речника. (Он је знао да Срби пишу двојаким језиком: црквенословенским и »народним<; у друге је рачунао Доситија, Дивковића, (Соларића, Мушицког (у »српским« одамау и др. Разлике, које је несумњиво морао видети у језику списа н. пр. Доситијевих и кога далматинског писца, јамачно је држао да су диалекатске, Мако је у Бечу имао стално прилике да слуша српски народни говор, он није могао јасно видети колико је Доситијев језик далеко од тога да се назове народним, и стално се њим служио -кад му је требало да покаже како је што у српском и, разуме се, падао је у погрешке. (Он се није могао наћи у оној мешавини српских и црквенословенских облика, нити је могао знати који су прави српски гласови због недоследности у ћирилској ортографији, а још горе у латинској, где је било три ортографије, и свака понаособ није била себи доследна. На пример: У чланку »бетјеп одег бегујеп« вели да се у српском језику Зетђе зове: Србљанин, Србљин, Србин, а у множини (Сербљи, Серби« (КЕ Зећг. 57.) Или: Доситијево презиме у писмима Добровском пише Ођтадоуш већ или Ођгадоме, а

1 Нове Писма 786—7.) — Непознавајући живот народни и однос жене према мужу, пита га какав је то стид који уздржава Хасан=агиницу да не обиђе рањеног мужа, кога сбилазе мати и сестра.