Značaj kulturne borbe u Francuskoj

19

стаде на пут удруженоме деспотизму и уједно ниском егоизму клерикалне тираније. Рањена душа Француског Народа, под утицајем генија морала, нађе одушка у природном револту. Отпоче борба: борба здравог разума са помраченим умом, борба природног морала са профанисаним моралом. Настаде борба демократске Француске с аутократско-клерикалном Француском; настаде борба Француског Народа са Римском Црквом.

Народ се гушио у смрдљивој бари клерикалног морала: хтио је да изиђе на чисту пољану здравог и племенитог морала. Народ је јецао у тиранским оковима Римске Цркве: хтио је да растргне те окове и да се огрије на сунцу заточене Слободе. Од ропске Воље рађа се ослобођена Воља. Њена акција тече бујицом, рушећи бедеме својих тирана.

Борба се отвара.

У једном табору је Народ, Франпуски Народ, који акцију отвара, у другоме је табору стара власт, која одговара реакцијом. И усред пушчаног праха, Дух Слободе спасивши се тешког тамновања, указује Народу на права његова и на права сваког човјека. „Сваки човјек има своја права; ниједан човјек не смије да лишава тиг права свог ближњег, џ да им на пут стаје! И усред пушчаног праха, Француски Народ, угледа „ЛПроглав човјековиљ права“, које постаде племенито оружје у борби против тиранији и деспотизму сваке злоупотребљене власти. Чланови француског народа престадоше да буду поданици, а незаконита разлика, међу њима, се укину: поданик се претвори у грађанина (с боуеп).

„Људи се рађају и остају слободни ч једнаки у својим правима, вели први члан у „Прогласу Човјековиг Права“ ; друштвена разлика једино може бити у погледу заједничке коршсти.

Римска Црква застаде.

о: