Značaj kulturne borbe u Francuskoj

И Волтер (:694—1778.) бијаше жртва Римеке Цркве, која га клеветаше и прогањаше, гдје је год стигла. Али његова дјела у којима се пспољује један од највећих умова ХУШ-ог вијека, бијаху још већа жртва, но он сам. Ужасна манија Римске Цркве, као жив доказ њезиног мрачњачког духа јест спаљивање умног блага. А слободу ријечи и слободу штампе, на што има право сваки човјек и сваки народ, ако хоће да напредује, ова

тиранска власт кажњава ломачом. На њу би дошао, без

_ сумње, п Волтер, да не нађе своје уточиште у Фернеју и своју обрану у сакривању п духовитом опровргавању клевета.

„кан-тћак Русо, славни филозоф и педагог, написа 1762. Емила. Свећеници му бијаху приправили мјесто у затвору; но Русо, чувши то, од принца де Конти-а, остави Француску, побјегавши у Берн. Тек што је ту стигао, дозна, да му је „Емил“ спаљен џелатском руком у Паризу (11. јуна 1762. пи у Женеви (19. јуна), као и „Друштвени Уговор.“ И његов геније бијаше убадан назадним мачем Римске Цркве.

Хатри-гКовеф Дилоран, француски књижевник, писао је, уз сарадњу Грубенталову „језуптике.“ То су веома папрене сатире против конгрегација, уопште, а нарочито против Језушта, ради чега би забиљежен у црни тефтер. Дилоран побјеже у Холандију, а његова сарадника затворише мјесец дана у Бастиљ. Јевуитска га. пшионажа брзо откри у Мајансу и пријави Инквизицији овога града, као антиклерикалног писца. Ту га затворивши, еклезијастичка Комора га осуди на вјечну робију (1776.), у којој послије 30 година остави и своје кости, не угледавши слободе.

„Лесинг, познати њемачки писац (1729—1781.) драме, препоручиваше сношљивост и нападаше догму. Његова брошура Ат -Ооефе је пуна горке ироније против клерикализма. А у Магћап Чег МУејзе (1779) доводи на.