Zora

44

3 О Р А

мењена лица; спусти рад и руке у крпло, па погледа прво у Радмилу, па онда у кука Симку. — То је моја брига, рече јој Симка. Заћуташе — и кад кума Симка уста да иде и запита Анђу: шта ћу да им одговорим? — Радмила одговори: „јавите им да хоће" ... Па онда стаде грлити и љубити Ан1)у и говорити јој: „а што не би, слатка сестрице моја, кад је Мијаило добра прилика"? Кума Симка учинила је своје, и ако јој Анђа не даде никаква одговора. Прошевина се сврши, а у скоро затим и прстен и свадба. Венчаше се Мијаило и Анђа ... II кум Светомир и кума Симка а и сав комшилук беше весео о свадби: као да су своје рођено женили и удавали.Нијепрошло, ваљада, ни два месеца а Мијаило и Анђа доведоше к себи у кућу Радмилу, коју је кума Симка, после Анђине удаје, била код себе узела. Мијаило здрав, окретан и добре нарави, а тако исто и Анђа. Заволише се и почеше кућити кућу да не може боље и лепше бити. И њих двоје, а с њима и Радмила — сви беху срећни и задовољни. После годину дана добпше и приновак: Анђа роди кћер. Боже, те радостп! Не зна, се ко је више уз малу Јелу: да ли Анћа, да ли Мијаило или Радмила? Просто од милости да удаве дете! Пропева кућа . . . — Хвала Богу, кад и на њих погледа. И заслужиле су те добре душе да се ослободе мука и нево;т,&; време је да са њих сиђе проклество, — говораше свако, који познаваше Анђу и Радмилу. Бринући се још само да и Радмили нађе какву добру прилику, Анђа у срећи и задовољству своме и не помишљаше да ће је ускоро змија за срце ујести. Мијаило беше отпшао у Београд по еспап, а Анђа знајући да ће се он тога

дана, као што јој је казао, вратити из Београда, весела и певушећи спрема вечеру. Проћу кола сокаком, а она из кујне на на поље, мпслећи даје то њен Мпјаило, Смрче се, запеваше већ п другп петли, а Анђа н Радмила тек тада седоше да вечерају. — Шта лп је то, те нема мог Мијаила? рећи ће забрпнуто Анђа. — Па није, ваљда, свршио посао. Доћи ће, ако Бог да, сутра, одговори јој Радмила. — Дај Боже да је само жив п здрав, али ми се ово не допада. Нека Бог окрене на добро, али сам све у некоме страху, рече Анђа, па онда тстаде п прекрсти се. Те ноћп, готово пред саму зору, Анђа је мало тренула. Таман је поче сан хватати — а чује да неко лупа на капију. Хипи из хаљина пполетп на сокак, вичућп: је си ти Мијаило? — Отворајте капију, одговорп јој неко промуклим и непознатим глаеом. Анћп залупа срце п сва дркћући отворп каппју. — Јесп ли тп Мијаило? слабијим и плашљивијим гласом заппта Анђа, пошто са страха п тавнила не могадијаше распознати ко је у колима. — Јесте, одговори јој мало пређашњи глас. У повратку из Београда, а на месту близу „црквене механе" поплашише се коњи. Мијаило пскочн пз кола, алп се тако повреди и страда да га једва жива донесоше кући. После трп дана од како су га донелп, Мпјаило склопп за навек оне благе п веселе очи своје. Кукњави и плачу не беше краја. Кућу, која дотле блпсташе радошћу и задовољством, застре од један пут од огњишта па до слемена само жалост п туга; покри црнина. Притиснута и нагњечена тешкпм јадом и отрована толиким чемером изненадна зла сдучаја, сирота Анђа и не беше при