Zora
МУЖ ГОСПОЂЕ ЕДИЈЕ 97
11 одмах се на мене ерушила, И дивскпм ме телом поклоппла, Да пзгубпх ја п свестп своје; И кад ми се ум поеле освежп, Впдех слуге, где крај мене стоје,
И
у крвп мртва хала лежи.
Глае чуђења уздржаван дуго Из сви.ју се груди сад отрг'о, Чим је рптер с причањем умук'о; 0 сводове десетороструко Ломпли се гласи измешанп ОдЈекујућ' по целој дворани. И снновп ордена молише, Да се чело јуначко крунпше, И народ га одушевљен тако Показати хтеде осталима; Ал' мајестро намрштп се јако, И ћутање заповеди свима. „Неман", рече „што је пустошпла, Храбра рука твоја је убила; Народ тп је за то обожатељ, Ал' ордену тим еи непријатељ, Родило је дрва срце твоје Још и горег нег' та хала што је. Змија, која чието срне трује, 11 неслогу свуд проузрокује, То је, дакле, дух упорни, зао, Београд.
Удружењу који се оппре, Кој' је свете везе покидао Реду; то је, што земт.у сатире. Та храбрости и Мамелук нма, Послушност је украе хришћанима; Јер и Господ великп је био, Сиромашно ипак је ходпо, И оцп су на томе основу Ред завели у ордену ову: Понајтеже да је испунитп Своју вољу сонствену сузбити. Ташта елаве завела је тебе; Зато е места иди ми с погледа! Божјп јарам ко неће на себе, Ни украс се крста томе не да." 11 вичући гомила навали, Силна врева кућу да обали. И сва браћа за мплост га моле; Младић ћути и поглед му доле, И огртач мпрно са себ' скиде, Пољуби му руку и изпде. И мајестро погледом га прати, Ал' љубазно натраг га иоврати: „Загрли ме, еине!" рече тада, „Искушење не победи тебе. Крст тај узми, јер то је награда Смерности. што ј' савладала себе." Никола Богосављевић.
-оОО^ООо-
МУЖ ГОСПОЂИЦЕ ЕДПЈЕ (нз Х^еигез с!е Јешшез) од Марсе.та Прево-а.
Надаж се да нећу још дуго животарити у овој плачевној до.тнни. У мол животу, животу старе девојке, нема ни једнога догађаја, који би, у опште. био заиста радостан у пркос вре» мену и усалљености. А ево где и овог догађаја нестаје; њега нела впше; њега никад нн било није. То је била заблуда. Остало ми је још моје псето Мусташ, лој хармонијум и брига
за велики живот . . , Хм, то је жало. Да сам млада растужеиа љубављу, остала би мн утеха да у лено иовезаном малом дневнику исиишел моје тајне болове . . . Али у четрдесет трећој годинп не иримају се нове навнке. Ја сам волила и била вољена од четрнесте до ове четрдесет треће године: до данас, до пола три сата. Има ли у Паризу или у з