Zora

МИХАИЛО

113

ми укопати мужа, кога је убило дрво у шуми, ја немам ни сестре, ни тетке, ни мајке, нико неће иодићи моју спрочад, немој ми узети душу, дај ми времена сало да подигнем моју децу, да их одранпм да могу стати на ноге. Немој пустити ову децу без оца и мајке." Ја саслушах мајку, оставих јој једно дете на сиси, а друго на руци и вратих се на небо Богу. „Ја сам још летео к Богу, аонјерекао за мене : он ннје узео душу женп. Дрво је убпло оца. мајка је родила двоје деце н моли га да јој не узме душу. „Оставн ме да одгојим децу мало рече ми она — како ћеш ти оставити децу без оца и мајке, и ја јој нисам узео душу, рекох ја Богу. Он ми заповеди: „Идп узмп душу и научи три речп: Научи оно што је код људи, оно што није дато људима п оно што чинн живот њихов, када то научиш вратићеш се на небо. „ Ја слетпх понова на земљу и узех душу мајчину. „Деца осташе без снсе. Мртво тело сломи ногу једном детету, ја пођох изнад села, и хтедох однети душу Богу, али ме ветар подухватп; крила ми се раширшпе и отпадоше, а душа оде сама к Богу, а ја падох на земљу близу капеле на великом путу. XI. И мислећи. ко беше тај, што су га хранпли и обукли и што је живео поред њих, Семен п Матрена почеше нлакатп од страха и радостп. Анђео продужи: „ Ја сам остао сам у пољу п бејах потпуно го. Нисам познавао пре тога потребе људског живота, не знађах ни за глад ни за жеђ, али тад постадох човек. Био сам п гладан и жедан. Спазим у пољу капелуједну, којаје подигнута у славу Божпју и приђем ближе хтедох ући унутра, алп врата беху затворена, за то седох иза капеле да се сачувам од ветра. Већ и вече дође, а ја бејах још гладан, осетих и хладноћу, али сам мбрао трпетп. „Наједанпут чух, како неко иде путем. Погледах и спазим једног човека, ношаше чизме

у руци и нешто сам са собом говораше. Тада. сам нрвп пут вндео човека, од како сам и ја постао човеком, и на први мах изгледаше мн веома страшан. Окретох се од њега, и чух где говори сам: „Како да се бранп од хладноће, како да се храпи п одева његова жена н његова деца." Ја сам чнсго умирао од гдади и хладноће, али ето човека који мншљаше како ће се он и његова жена оденутп кожухом и нахраннтп хлебом ... а ја им не могах помоћи. Човек ме виде, постаде озбиљнпји, изгледаше мн још страшннјц н продужи пут. Ја очајавах, алп наједанпут нрнметих кораке к мени, погледах мало п спазпх човека пред собом, Смрт му се ог.дедаше на лицу, на коме спазнх Бога. Он нрпђе к мени, обуче ме н одведе својој кући. Еад уђосмо у кућу, једна жена изиђе пред нас и поче нешто говорити; — она беше још страшнија од човека. Смртничка душа излазила јој је пз уста. и ја не могах днсати, толико сам осећао смрт. Она ме хтеде нстерати на поље и ја знађах да ће умрети, ако то учинн, Њен муж нризва Бога, и она се промени и одуста од своје намере. Када смо вечералп она ме погледа п ја спазнх да неће умретп, да је жнва и у њој прнметпх Бога, „Ја поновпх прву божанску реч: „Тп ћеш знатн оно што је код људн." И ја сам тада знао да код људн има љубави, н бејах срећан што мн је Бог открио прву божанску реч, коју сам морао научнтп, и за то се насмејах првн нут. Али све што мн је требало ннсам још знао. Нисам знао шта нпје дато људима и шта чннн суштнну живота. Ја сам жпвео код вас, н нрве године, када је долазпо тај госнодин н наручно чпзме, које ће га служпти годину дана, а да се не рашију ннтп псцепају, спазио сам наједанпут иза њега мог друга — анђела смрти. Нико није видео овог анђела сам мене, алн ја сам га познао, п знао сам да нп сунце неће заћи, а да ће он узети душу оног богаташа, Ја мншљах: човек се спрема за годину, а не зна да ли ће до мрака живети" и ја се