Zora

118

3 О Р А

оно прихваћа реалпзам, али реаллзам којп се прекалио и темперисао у умјетниковој души. Ево са шта су многи данашњп приповједачп, па у некожико п н ип Матавуљ, у скрајност удара.ш, држећи посве строго Золине теорпје: .. Т/ оеиоге сГаг1 ее! ип ргосеб-уег1за1, г!еп с1е р1из, е! 1е гошапсгег п' еб! сцГ ип отеТИег, сцп зе сТеТепг! с1е јио'ег е! <1е сопскгге." П. Једна од главних пошљедица теорије, по ко.јој бп прпповједач био прости перовођа (отеТ^ег), позван да тачно биљежи појаве у животу, како му се пред очпма нижу, јесте занемаривање потке, рецимо ллтерарне гатке, ко.ја ће лричању служити подлогом. Главно је — рекоше — да нам писцп саздају живе и логичне особе, а факта су ствар споредна. Тога се је нринцппа, у већем дијелу приповједака својих, држао п Симо Матавуљ. Не знам баш да ли је то радио смишљено, пли случајно; тек свакако, морам рећи, да је то бивало само на штету његова умјетничког рада. Ма колико је прпповједач вјешто уочпо п прпказао, свака баналност у жпвоту не може читаоца једнако да интересује, нити је, богме, свака ствар у природи умјетникова обзпра достојна. То врпједи у опће, а надасве за она дјела, која су намијењена забави, дакле за дјела белетристична. Што се год причање буде вртјело око интересантнијег предмета, тпјем ће прпповједач бољи ефекат постпћп својом списатељском вјештпном. А какве су у том погледу приповијетке Матавуљеве? Неправедно бп било казатп да су оне, по своме сижеу, махом без пнтереса, алп тек баналност је карактерна мана већпне њпх; и да није оне пишчеве вјештпне у цртању појединих лпђа п репродуковању онпх комичнпх, јал' патетпчних детаља, што се пз његова пера необичном обилаштином п необпчнпм ре-

љефом нпжу — читалац би, впше пута, при „обичности" гатке, просто задријемао. Ово што рекох, изгледаће некоме, можда, преоштро; алп тек то је моја импресија, п ја хоћу да је овдје забпљежим. Кад дође ред констатовању добријех страна његова причања, учпнићу то истом искреношћу, ко.јом овдје биљежим недостатке. Но, да своје тврђење у неколпко и докажем. Узмпмо, примјера ради, прпповијетку Пови свијеш у стах^ом Розошку, која по жпвостп II живописности узгредицб, спада, јамачно, у најбоље Матавгљеве продукције. У њој је писац хтио да пзнесе слпку једне мале прпморске варошице, у којој се живот развија више-мање патријархално, а у коју један „поамерикањени" син њезин баци напрасно угарак новијех, у неку руку „американскијех" идеја, које произведу читаву револуцију у мпрнпјем навикама консервативних Розопечана п најзад одрже побједу. Писац је око те стожерне мпсли прикупио мноштво интересантних епизода, особито док нам описује розопечки живот прпје Амрушева (американчева) доласка, или боље, повратка у отаџбину; али бисмо у тој приповпјеци заман тражили један главни факат, с којијем бп те епизодичне честп у везп стајале, као дјеловп са цјелином. Шта више, кад је Амруш(након дугачке серпје малих и заннмљпвпх инцидената, који, у осталом, нпјесу свп ни потребни) у своју нову кафану и на своје нове мпсли намамио розопечку „интелигепцију". те кад бисмо ималп разлога очекивати да ће се у смислу новпјех идеја нешто збити, аутор нас напрасно опомиње — е је приповијетка свршила. II тако, на крају, добијамо утпсак човјека, који је отишао да обађе неки новп крај свпјета, те којега је, на путу много што шта забављало, но који је, стигавшп на мјесто свога опредјељења, нашао да је у њему све обпчно, и да га је највпше интересовало само путовање.