Zora

СЛИКА СА УЈШЦЕ 207

СЛИКА СА УЛИЦЕ

Погледајте само о-ву шарену, непрегледну масу на улпци, што се повија тамо амо. Шта мислите, из чега је састављена? Кога ту нема ? Т}^ су вам државни великодостојници са лаганим ходом, трговци, чиновници, амали са тешким геретима на леђима, беспосличари са лаким ттапићима, слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама, лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима, просјаци са тужним лицем или сузним очима, дебели беспосличари што се брину о „апетиту" и здрављу и мршава сиротиња са бригом „нгго ће јестп"; књижевнипи ; чивути, што шеткају тамо-амо пред сзојим лућанима, трљају руке и вичу купце Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања! Пос.лушајте само оно потмуло, неразговетно брујање, што постаје од разнпг: речп п гласова још разноврснијех личнос'ш, што склапају ову масу. Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова, и одмах се губи као целина за се, већ само служи, да подржава општу вреву и срујање. По нека реч искочи јаче на површину, п тек да је уочиш а она се већ изгубила у оном општем шуму што г I ветар односи — ко зна куда. Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају прајатељски; други се опет свађију. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, впче, шапуће: нуди одбија, мами „Чега још нема у свету?!" Има готово већ више од десет минута, како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, н оборене главе лупка штапићем по једном камену. Са лица му се чита туга п нека тешка брига у коју

је запао. С времена на време подигао би главу, и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо бп, оборио на ново главу и продужио би даље готово механички, лупати иггапом по оном истом камену. Сви људи, и у опште све, што је очима гледао изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова, што допиру до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његовутугу и јад односнла. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или да бар обрати пажње на њега. — Свп му људи изгледају као какве Фпгуре на дроту, створене само за то, да га муче и кпње, да му буду на досади и онда, када му треба саучешћа, помоћи и утехе. — Шта се овај разјапио као бесомучан ? — прогунђа љутито, гледајући једног пекара што пролазећи поред њега викну својим јаким гласом: „кпфле" п свирну У рог. — Ах, свете, свете, како сам те мало познавао — мишљаше у себи — сада те тек видим у правој боји... Зар нпко од оволпких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме Л&р тешп ако ништа друго, а и то би мн било доста?.... Гле, колпко се дигла врева, чисто да ми уши заглупу па ипак ала су људи без срца и осећања Ено како се онп смеју" безбрижно и весело!. Како бих ја разумео тугу свакогд човека и притекао му у помоћ Из таквих мисли грже га неки човек у издртом, масном оделу са тужним лицем и "чисто молећим погледом. У рукама је држао две саксије са цвећем, што га је изнео да прода, да би могао купити јела својој деци Узмите господине цвеће, ако је повол,и ? рече му тај човек скромним и понизним гласом... Овај га погледа, па љутиго од-