Zora

да иде на пут рано у јутру; Полознна је дакле знао, да га зацијело нзће наћп код куће! Или се можда Полозина хтно узјеритн, далнјезбиља Рукавина отпутовао ? Послпје по сата вратп се Половмна натраг. Пређе међу п оде у свој шумски округ; ту је неко вријеме чекао, сједећп на једном обореном деблу. По том дођу двојпца — један је носио врећу — сигурно Половпнпни људи, што сијеку дрва у шуми, јер су га поздравилп ; по том су се сва тројица нешто договарала. Затпм устане 11оловина,пређе у шумски округ Рукавинпн, ту се сакрпје иза једног џбуна п пушку узме у руке. Рукавина је знао, да је туда стаза, којом срне иду на воду. Онадвојица с којима је Половпна разговарао, остану с оне стране у Половпнином шумском округу; ту су сасвим мирно сједили на деблу, на ком је прије и Половина сједпо, п као да су нешто чекали. У обично врпјеме изађу срне из шуме на чистпну. Но чим се појавпше, кугла из пушке Половинине обори најљепшег срндаћа. Остале срне утекоше; Половнна притрчи убијеном срндаћу а руком махне оној двојици. Ови брзо дођу, зграбе животињу н пренесу преко међе у Половинин шумскп округ. Стари је шумар међутим стражарно и гледао око себе као да је хтјео ону двојицу, што срндаћа одвукоше, сачувати, да пх нико не опази. Тек кад су ова двојица прилпчно подалеко одмакла, објеси Половина пушку о р^ме и пређе у свој шумски округ. Рукавина је у истину држао, да је памет изгубио или да сања. Та то никако није могло бити, што је он доље у шуми видјео. Његовдруг у службл Половина, да туче његове срне! Половина, шумар и ловац, да је у договору са крадљивцима дивљачи! Наравно, ако је то тако, онда Рукавина никад неће моћи ухватити оне, који његову дивљач крадом туку. Како би он икад могао и помислити, да је његов друг

у службл Потовмка варалица; како бп он могао похвататн крацл.пвце дпрл.ачп, к:-д ови раде под заштптом шумара Половпнс? Јер чпм ови уђу у Потовпнпн шумскп округ, таки су сигурни; па и кад би се Рукавпна одма пошље пуцња створпо на самом мјесту, шта бп му користило, кад су ози иза леђа Половпнини ! II по свој прилици, да је Половина вишз пуга п задржао Рукавину, кад је овај летио, да пгго прије дође до мјеста откуда сз пуцањ чуо, и том му приликом приповиједао којекакве измишљене приповијетке о крадљивцнма дивљачн, којп су п.мали нагарављена лица... Пошље подне буде тако исто. Пред вече, кад су се срнз указивале на чистини, да иду на воду, Половина убије опет једну срну, а оне двије вуцибатине одвукли су је баш испод храста, на којем је гори у грању бпо Рукавпна, и још су се неко врпјеме разговарали. „Дакле сутра опет!" рећп ће Половнна. „Он је отпутовао на три дана, и ту приликуморамо што боље уиотријебити". Срце је пуцало Рукавини од једа, кад је видјео, како га вара његов друг у служби, који би требао да је у свему вјеран, попгген и савјестан. Њп тројица оду сваки на своју страну. Половпна пређе у властелинску шу.чу, сигурно, да н тамо лови крађом дивљач, а можда и само, да оде у крчму, у коју је свако вече свртао. Рукавина одлучи да тога жалостног шумара пријавн. Али зар он није бпо отац Маријин ? На један мах пукне Рукавини пред очима: дјевојка је сигурно зната, шта њезин отац ради. Наравно, за т^рог човјека, према којем се Н)езин отац тако варалпчки понаша, она да не може поћи. Ту ли је дакле тајна... II ма да је Рукавнна бпо јако уморан, ипак ни друге ноћп нијз могао спаватп. Незгодно лежање намрежи од ужета, зацело да га нпје позивало да спава; али н мисли,