Zora

217

се сусрете с већ обученијем у униФорму лицејистом. — „Пушкин !" „I 1ушчин!" викнуше у једанпут обадвојица. Да није било ту разредника, они би иали један другом у нару"ја, али у присуству незвана свједока, они се ограничише само руковањем. А п Пилецком бјеше прилично додијао несташни ученик, па је желио да га скине с врага што прије. — Молим вас Пушчине — рече он — одведите друга у његову собу, II Пилецки оде у трећи кат куће. Другови остадоше сами. — Ево од овог дана бићемо шест година заједно — рече Пушчин и пријатељски стиште другу руку. Да ти ниси, Пушкине, што плакао ? — 0, нисам, то је сдмо од неспавања. — Што се стидиш? Без сумње си се сад поздрављао са стрицем ? — Јесам. — Ето видиш. Па и ја кад сам се растајао са домаћима, плакао сам као малено дијете. — Значи, да смо обадвојица! насмија се Пушкин. — Али на овим степеницама прилично хлади. •— Истина ! хајдемо брзо. Сад ћу ти показати нови стан. Хајде, ко ће брже ? И узевши се за руке, они брзо излетише уз степенице, на четврти кат. У првом кату становаху наставници, у другом бјеше: трпезарија, салон, канцеларија и болница; у трећем: разреди, физички кабинет, и лицејска библиотека, која је још те године бројала око 800 књига; а у четвртом кату, гдје сад бјеху два друга, биле су спаваће собе ученика. Кроз вас четврти кст пру-

жашз се узак ходник, у који је улазила свјеглост кроз испрепречане прозорчиће, којп бјеху учињени на вратима сваке собе. Разумије се да је тај ходник мрачан икадјелијепо врпјеме,акадје облачина, он;аправи гроб. Пушкпн и Пушчин коракнуше по ходнику неколико пута, и опазише да им неко висок иде на сусрет. — Ово је славни наш послужитељ Леонтије Комерски — шапну му Пушчин — врло је услужан, али и врло препреден! . У то им се он приближи, и Пушкин тек сад разгледа крупна старца с цијелијем редом ордена на прсима. — Ево сам ти, Леонтије, довео још једног: Бр. 14 рече му Пушчин. — Леонтије сгаде по војнички и рече: — Добро нам дошли, ваше благородије! А соба давно за вама чезне и плаче. — Сви се упутише напријед између два реда врата, док Леонтије не стаде пред једна, више којих на таблици Пушкин прочита ово : „Бр. 14. Александар Пушкин". — А види ко је до тебе! рече Пушчин. Над сусједнијем вратима бјеше написано: — „Бр. 13. Иван Пушчин". Пушкин радостно ускликну. — Сама нас је судбина саставила ! Међутим откључа Игњатије Пушкинову собу: — Изволите господине у нови стан! Собица бјеше омалена, али за сада згодна. У њој бјеше: испод прозора сто и на њему мастионица