Zora

лице, али промијењено тужно и са остриженом косом! — Сужањ у тамници! изговори он гласно и изнемогло сједе на постељу. Снијег са извана сипаше у прозоре, а вјетар плачно извијаше своју мелодију. Пушкин љутито стаде гристи чоколаду. — Па што су ми до врага и постел>у премјестили на ову страну? Ко их је молио 3 ..." размишљаше у себи Пушкин. — А што не легнете, ваше благородије? зачу се над самом главом Пушкиновом Леонтијев глас. — А то си ти, Леонтије! Остави ме, молим те! — Да вас ко није увриједио ? Или сте можда гладни ? — Није, није... — Можда вас, не дај Боже, боли стомак од нашег јела? Пушкин се мало осмјехну. — Не боли ме ништа! Видиш да једем твоју чоколаду. Него кажи ми, Леонтије, зашто си ми премјестио на ову страну постељу? — Зашто ? —- и стари се лукаво насмија. — А зато што је за овијем зидом ваш најбољи друг, господин Пушчин. — А, ја сам на њ и заборавио. Па какве је користи кад нас зид дијели. Разговарати се не можемо. — Зид је врло танак и свака се ријеч чује. Ево гледајте. Он удари руком у зид и из сусједне собе зачу се глас Пушчинов. — Јеси ли ти то Пушкине ? — Ето видите, а сад збогом, више вам нећу сметати, ви се са

другом разговарајте. Лаку ноћ, вагпе благородије! Н добри старац изиђе. Нешто добре ријечи старчеве, а нешто помисао, да ипак није сам, јер је до њега, иза зида, његов драги Пушчин, учинише, те Пушкину мало лахну на души. Он угаси свијећу и леже. Затим се добро зави у покривач. Олуја га више није љутила, него успављивала. Таман се бјеше завезо у сан, кад се сасвим јасно зачу глас 11ушчинов: — Је си ли заспао Пушкине? — Нисам а шта ћеш? — Чујеш ли како вјетар хуји? — Па? — А у постељи како је топло и иријатно ? — Јест, а најглавније је Пушчине, што смо овако нас двоје близу. — То сам и ја хтјео рећи? Хоћеш ли Пушкине, да будемо другови ? — Хоћу! И до посљедњег часа нећемо један другог изневјерити. Другови на живот и смрт! — Амин! — А сад нешто друго : ти би сигурно Пушчине спавао. — Бих. — А ја сам на пола заспао. Лаку ноћ драги друже. — Пријатно сањај, мили мој! Како је Пушкин сад биовесео! Јест, Куницин је имао право, ово није тамница, него златни кавез! У томе је кавезу славуј — Пушкин, он ће до шест година излетити и пјевати своје умилне пјесме !... У таком пријатном размиппвању Пушкин заспа.