Zora

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

229

врло оштро осветила за његову првашњу кокетерију са физиологијом и психологијом. Ако се тачно разумело, писац јехтео да Милевиној смрти да и известан трагичан ореол. У тој цељи он нам је црта као изванредно нежну и осетљиву мајку, прожману необичном силном и неодољивом љубављу према детету, које је, тек што је угледало света, преселило се у онај други — многи кажу: бољи, — ие саставивши у овом, горем, ни двадесет и четири сата. Поред ових болесних, недоследних и конфузних пишчевих направа, истичу се Лазар и Цвета, и жалити је што је њима двома поклоњено недовољно пажње, нарочпто Цвети. Ова девојка је као оаза у сред онога болесног света. Код Лазара наиослетку, па за времена, избијају осећаји здраве природе, и тако овлађују њиме, да он, прилазећи поново човекољубивом Православљу, учвршћује своје покајање и браком, који одговара срцу и који стиче благослов цркве. Лазарева љубав према родитељу била је јача од свега натегнутог гностичког брамабарзирања и кокетерије с аскетизмом. Ми се, назад, миримо са њим са свим налазећи, да је он покајао п злочин, који је извршио у једном стању, које није могло бити потиуно урачуњпвб. Даје он стожердогађаја, п да је он, већ као назаренсгси владика, пмао и прву улогу међу Незаренима, а не да у том погледу дође носле Воривоја, и да Цветин карактер није представљен само негатнвношћу, већ да је, на пр., стаЕЛ ^ена поред ЈоЕакке, као жена пз народа, н да јој је дато више учешћа у догађајима — бар би добио роман као уметничко дело, његов облик и распоред испали би бољи. Лазарев брат, поп Светозар, добар је Хришћанпн и воли свој народ, кога жели упутити путем разума. Он говори много, гопори често, а понекад говори и лепо, п ако се нигде не уздпже изнад најобичннје осредњости П ако га ппсац

истиче као вођу православних и као душу „Друштва добрих људи", он, ипак, није узрачнпк прелома међу Назаренима. Доктор је симпатичан јер је природан и јер је непоправим оптимиста. Не бацајући се у високопарне фразе, он је један од представника интелигентног света, који погађају шта дави и урнише наш народ у Војводини. Вулгарна поезија, којој је Парнас сеоски рогаљ, опевала је. у свом стилу, докторове маие, и ма како да су стихови рогљасти, имаће их доста, који ће са задовољством прочитати оне, којима је предмет докторова јешност. Учитељ Миливоје могао би бити ментор свима другим преставницнма образованости у „Назаренима". Пзван сваког је дпспута важност и образованост учитеља, и не једном однели су учитељи победу над осталима. Само ми овога учитеља не видимо на раду, већ само на разговору. Он се јавља као метеор, али тако га и нестаје, и место оне карактеристике „учитељ", могао је писац метнути какву год хоће, тако она беседа Миливојева има мало или нпмало учитељског позађа. Што се мене тиче, ја не налазим, да у романима треба Демагогисати, нарочито кад то нема никакве везе с оним што је у роману, веђ са нечим другим што је ван романа. Фељетонистичка обрада појединих омањих сцена по негде је добра, ако није умртвљена цитатима из Св. Писма, или из апостолских посланица, или где н сувише не стрчи пишчева намера да нас инструјира детаљима из назаренске науке. Једна од такових сцена је она у башти судије Јеличића, где Боривоје тумачи назаренске погледе Јованци и њеннм другарицама („Анђели и роб", стр. 68-80) Одељак „Зашто Пера Крњин ннје постао Назарен" најбоље је Фељетонски обрађен. Поглавље „Два суђења", има неколико реалистнчких опсервација ниже врсте, али су заннмљиве.