Zora

204

3 0 Р А

осуство) п лепо пх замолп, да спђу п мало се одморе. Онп као да то једва дочекаше, јер беше она јулијска врућина, да мозак изгорп, а праншна друмом да удави човека . . . Панчић мп онда преставп научника странца. То беше Немац, омален, прав и пун човзк, прнлпчно у годинама. ПроФесор набечком унпверзптету. Путују, вели, обојпца у цели, да траже неке лептирове и некакве бубе (рече им и имена) којих има само у околини и по внноградпма алекспначкпм. Што ти је наука. Онај пожелно из Беча, овај из Београда, толики пут по овоме сунцу и прашини, и све то само ради — буба.... Онда уђосмо у хладовину. На застртом столу стајаше грдан бокор све самог пољског цвећа. Бечки проФесор стаде цвеће разгледатп и мирисати . Поседаше за сто. Унешехладно Апелово ппво. Послужише, како сам већ раније спремио. Оба научника, гледах им на лицу, беху задовољна. Говор пређе на путовање. За неуморнога Панчића нема умора. П странцу не беше тешко. На против, он се дивио лепотама наше красне Србије. Час по, вељаше Панчић, па би мој колега желео, да станемо, да се нагледа ових леиих крајева. Где би угледао ливаду, да је поточпћ пресеца, или какво месташце са густом шумом, или бп се успелп на вис, одакле би поглед далеко допирао чешће би узвикнуо: ох да красних положаја, о да чаробне љепоте природне... Говор онда пређе на усеве, берићет те године и т. д. ' Пошто се добро одморише, устадоше да путују. Сунце беше већ утонуло. Озго с висова пирну поветарац поче да ћарлија ... Дође мало ладовнне . .. ГТоседасмо у кола п кренусмо се. Мзло пођосмо, па Бечлија отпоче,

на полу глас, некакву веселу немачку песмицу. Нзему се придружп и неумрли Панчић и поче звиждукати. А мени дође мило. Осећах се чпсто срећан ?—■ ако сам ма и најмање могао припомоћи, да у ових научних велпкана изазовем ове тренутке задовољства и расположења. — Волите ли песму — упита ће ме Бечлија. — О ... још како ... II песму и свнрку — Знате л' ону песму: вино, жена и песма... — Знам... — А волите л'.. — п насмија се.. — Па волим ... — А певате ли ви сами ? — Слабо ... Готово никако... (А помислих у себи : јадно нам певање. Не дају пзбори кметова и посланика. Ми полицајци једва живимо од данас до сутра....)

Када уђосмо у Алекспнац беше вече. Ту нас дочекаше пријатељи. Увек на своме месту одлични председник општпнски, Стошић, причека те поздрави Панчића и његова госта, казав симпатије Алексинчана за нашег велнког научника. 11 то беше мило неумрломе Панчићу. За вечером Панчић ми каза распоред свога рада п истраживања у околини Алексинца. И ја му одмах ставих на службу једнога од отреситијих пандура, да их неби когод узнемиравао, а и да пх послужи, ако би им што требало. Понудих му и двојицу, али он рече, да је и један довољан .... У ЈУ Т РУ рано, док се сунце још не беше јавило, научници већ зашли по виноградима алексиначким. Тако су излазили неких два три дана. У јутру пре зоре изађу, а тек доцне, у вече, врате се у варош. Већ ми, Панчићевн ђаци, знали смо, идућ са њнм у ескурзију по околинп београдској, како Пан-