Zora

2 Г>0

3 о р а

је давао и чпнио, што Је иогао. Тнфтик се Јвуд добровољно чеш.љао. П^нуде су се рањенпцпма са свију страна слале и односггле. Новпне су биле пуне захвалностп на заузимљпвасти родољуба н родол.упкиња, шго су се домовпнн налазичп у невољн. Једнога дана долажаше велики број рањенпка. Све живо беше изишло на станггцу, да их дочека. Свакн је с тјто.м погледао, да ли ће икога од својих у ранама углудатп. Све болнице беху пуне добровољнп.ч болничарака. Беше жена, а беше и девојака. У један ггут кола стадоше иред болнпцом, у којој је био Светомпр. Рањенике почеше скидати гг уноситп. један мах, приуношењу једног рањеника, зачу се тих п тужан глас једне жалостиве постаре батнпчарке: ,.()х. бшсе, да. грдне пггете! Тако млад, иа тако тешко- рањен I Да ли му -на несретна жати ?" Речз, па и оплака. II она је имала сина на бојишту. Богзна, шта ]е п с њпи. Међу тим бо."ничарп прчонеше на восИлгша тешког рањеника. Беше ОФИцпр, нотпоручпк, лец и млад као капља, ализа себе нпје нпшта знао. Завоји се путем од труцкаља у когплма бејаху пореметилп. Ране су себиле отвориле; крв. многа беше отишла. и он. је ослабљен лежао у несвестицп. Сдахтише га на постељу. Десна Јгу нога беше сва у гсрзи. Куршум је бпо удгрпо у к ;ст. А осим те главне ране бепте н рагова од оштрих бајонета зверскпх Вугира, који су напге рањенпке злоставл.алIг. Светомир прпђе, погледа га тужно и сажаллгво, алп, кад загледау сшгсакрањсника, н прочита његово име, он се чисто трже, а зл} т рад му осмех п нехотице преЛ ';ти преко усана.

То бешеБоривој Вп гезо^пћ, заручник девојке, којз г је он волео. VII. Светомир дуго није знао, шта да ради, Колико му беше тешко, што види пред собом младог човека, у великој опасностп од смрти, толико му, чисто беше мило, што је то баш његоз противник, заручник његове несуђенице. Некп потајнп зли глас Из дубине душе чпсто га је подсећао, да се сад може користпти. Противник му је у рукама. У осталом, н сама рана беше таква, да се тешко било надати, де ће моћи оздравптп. Запаљењеје претило у велико. Изгледпо је. да ће му се, у најбољем случа у, нога мораги да одсече. СаачоЈако, и сама је судба несрегног заручнпка ишла на руку заљубљеном и љубоморном лекару. Требало је само да се према његовој судбинп покаже равнодушан — п њега у скоро не ои било. Лепа Сганка бн могла бити његова. Дуго је Свегомир стајао над младим сфицпром, борећп се са срцем и позивом. Пздавао је наредбе болнпчарпма, што су око њега радили, скидао му је завоје п ране на ново превијао, ати је то све ишло внше механпчно. По памеги му се само врзле мисли о томе, да пред њнме лежп његов супарник, кога му је судба и нехотице у руке доиЈла. Те ноћп Светомпр нпје могао заспатп. II ако је био улортн од непрестаног рада п труда око рањенпка, опег не може сву ноћ ока склопити. Час му је ггред очима слика лепе Станке, као> његове заручннце; час је с.тушао, каасо војна музика сввра посмртнп марш несрегном такмацу његовом, а он ппше Сганки, да је сад више нпко од њега раставити не може; час је прпвиђао сретног заручника, како, весео н здрав стоји са Станком пред олтаром, а он, тужан и самохран, седи у своме. стану,