Zora

245

Алн, кад би он, одлазећи, покрај ње прошао и стидљиво шешир скинуо, она би се љупко осменула, па би гледајућп за њпм сажаљиво, по некп пут и преко всље узданула. За то, п,то беше вредан а сиромах, она је према њему осећала неко сажаљење н неку наклоност. Тој својој наклоности није могла да даде израза. Кад год би дошао на час раније, пре ужпне, па бп се њеној браћи слала ужина за оно време, док би он с њима бпо, она није пропустила, а да не замоли матер, да пошље ужину п њиховом стидљивом учитељу. „Чнсто ми га жао, мајка", говораше она. „Сирсмах, бог зна, како се и храни. Видиш, како је блед п слабуњав". После би чисто уживала, као да је неко добро учпнила. Осећала је, да би још впше уживала, кад би га могла и сретнијим учинпти. Међу тим то не беху само осећајп сажаљења, које је она осећала према вредном п учтивом сиромаху, но п неки другп осећаји, који су били узрок, те је почесто, кад би он отишао, залевајући цвеће, тпхо запевала: „Нпје благо.ни сребро ни злато, Већ је благо, што је срцу драго!" II. Дошао је био 16. августа, почетак нове школске године. Сннови Великпћеви имали су да понављају испит. Колико су зебли они од озбиљна и прека оца, толико је још више стреппо . сиромах Светомир, јер је од њихова пспита зависило, да ли ће примити награду, за коју пх је поучавао. А беше му нужда. О распусту не прпмаше државне иомоћн, благодејања, што је преко године прпмао, те се морао ослањати једпно нд. кондиције п, у опште, на своју зараду.

А вредан ја био сиромах. Трчао је, радећп, на све сгране. Поред тога, што је ђаке учио, и новине је кореговао и експедовао, Али му сва зарада отуда једвадостојаше за стан п храну, а одело беше с њега већ спало. За награду, што је имао да ирими од Великића, уздао се да ћесемоћимало преодети. Најзад дође и дан поновног пспнта. Колико је срце куцало његовим ученицима, толико и њему самом. Њима отац беше обећао, ако положе испит, нове хаљине, а, ако не положе, претпо им је, да ће их дати на занаг. А њему у име награде, беху обећана четири дуката. Таман за пар хаљпна. Стрепећи за њпхов исппт, нпје могао отрпетп, а да пм н сам ке оде на испит. Кад на какво питање нпсу могли да одговоре, долазпло му је чисто да полети па да пм прпшапне, само да не падну. Тешко му беше. Деца се беху збунила. Особито старијем физика никако није ишла у главу. Ппташе га: „Ко је пронашао Њутонов прстен?" а он ћути. Једва га обавестшпе. Светомпр да изиђе из коже. Мислио је већ пропадоше четирп дукага. Но, срећом, и наставнпц-! беху впдели, да су се деца збуннла, те пм,узезпш у обзир све одговоре укупно, д.адоше довољну оцену, па их пустшпе у сгарпји разред. Боже, нпгде њнне радости, а богами и Светомпрове. Отншао је кући заједно с њима. Њих п отац и мати весело пољубпше у чело и зовнуше кројача, те им скроји нове хаљине, а њега зауставнше, да буде код њпх на ручку. Његовој срећп не беше равне.