Zora

4

ИЗ „ДЈЕТИЊСТВА А. С. ПУШКИНА"

303

није страх ужећиће се лампа. Сви узмите капуте, јер је у затвору хладно. Ти, Леонтије, однеси им тамо столица, да имају на што сјести. Лицејисти пођоше у затвор. На степеницама сретоше млађег Малиновског, сина директорова, који вечераше у оца, па није присуствовао при описаној сцени. — Гдје ћете тако касно ? чудио се он. Они му све исиричаше. — Ох, тај проклети биљет рече он. — Оцу се није никад допадао, него само Пилецком. Не плашите се, ја ћу учинити што могу, не би ли вас пустили. — Молимо те. — Што могуће учинићу. До виђења! II процесија крену даље. Они уљегоше у мрачну и влажну собипу. Неко су вријеме сви шутили — било им је као у гробу. Али на свијегу је п смрт красна, вели пословипа. Један се полако насмија и за час у гробу се стаде разлијегати кикот шесторице мртваца. .'Зар ћемо овако читаву ноћ стајати ? отпоче разговор Нушкин. Пзволте милостива господо сјести, будите комодни као код куће. „Милостива господа" смијући се сједнуше, п у сједању неко се тукну главом с Пушкином, па хукну. — На младу је, зарастиће! тјеијио је Пушкин. Јесте ли сви сјели ? — Јесмо. — Е дакле, сједница сепочиње; спавати се овако не може, па онда хајдемо кратити вријеме причама. Иристајете ли ? — Присгајемо. — Ко ће почети ?

—- Ти си Пушкине ово смислио, па ти и почињи, рече Илићевски. — Добро. Само док се смислим... А да! Је ли ко год чуо за Абрама Петровића Ханибала? — Јесам ја — рече Илићевски. Он је био прости арап, падослужио до ђенералског чина. — До ђенерал -аншефа и андријевске звијезде! рече 11ушкин. Али он није био прости арап, него царске крви и потомак знаменигог аФриканског војсковође Ханибала. Кад му је било 8 годпна, нападну на њих бијели ђаволи. Заиста господо , ми кажемо да су ђаволи црни, а они опет, да су бијели. Дакле ти бијели ђаволи нападну на њих, неке убију, а неке заробе. Међу поиЈљеднпма бјеше и малп Ибрахим. Њега одведу у сулганов двор. Пбрахим је био дивна стаса и Јвепоте, видјело се, да је од царске крви. Зато га руски посланик купи у султана, а пеки кажу, да га је просто украо из двора. Посланик га пошаље на дар цару Петру Великоме у Петроград. II цар га јако заволи, па га покрсти, и тако наш арап пријеђе у православну вјеру. 11етар му је бпо кум, па назове своје кумче Абрам I Јетровић Ханибал. Абрам се. при двору васиитавао, иа својом бистроћом п марЈвивошћу, задобије толико Јвубав цареву, да је и дан и ноћ био с њиме заједно. Често би га пуга Пегар ноћу будио: — Арапе! — Шта изволите ? — Устани, дај ми свијећу и таблицу ! Цар је на табли у брзо записивао мпсли, које би му ноћу пале на памет. Написавши, он би опет дао арапу таблу. — На објеси, па хајде сиавај.