Zora

306

3 О Р А

п.чненађу.јемо н.иховом појавом, ценећи дело или човека о коме говоре, а постављајућп се на тачке, са којима се не примећујемо. Ове оцене не посматрају стварп у раанпм погледима, већ нх гледају чак и другим очима. Придају особиту важност таковом детал.у који нам и не пада у очп, или пролазе п не обрћући главе поред места, која у Нама стварају страх п ентузпјазам једном реченицом Алфреда де Мисеа : Мп нисмо толико' дрски, да сами будемо такови. >'беђење, да ја не могу мислити као један Немац пли Енглез, чини да ја осећам неку непрпјатност и устежем се, кад ппшем у једном часопнсу, који је приступачан колпко Францз г зпма толико п нашим суседима прекоРајне п ЛаМанша, о славном човеку, којп ће потражптп Молпјера п Шексппра, остављајућп на.м неколпко својпх дела, која ћемо сматрати као савршена. Ирво п најсјајнпје дело по мом мпшљењу, које ће најд.\жн век п.мати јесте: Госпођа с камелијама. Алп како се треба пзјаснпти оним лпчностпма,које се нпсу као мп уживелп у Фамплпјарност <1>ранцускога позоришта а нарочпто савременог позорпшта? - Једном од оних заслуга овог славног дела која нас је најјаче дирнула. Кад се је појавнла „Госпођа с камелијама" Скриб п његовп ученпци владали су комедијом п водвпл.ом а са: друге стране: Фридрпх С-улпје, Вушарди п Дпма — отац, владали су драмом и мелодрамом. Пједни и други учењацп слагали су се у једној тачкп : иа је радња господар у драмској вештпнп ; дд се комад цени нарочито по вештпм комбинацпјама, које се стичу једна протпв других, образујући позоришне утиске ; а да бп се дошло до онога пгго се зове сптуација, дозвољено је бпло чак зане.маритп све остало, као штудирање страсти и карактера и гачно

посматрање средпне, где се догађаји збивају. Позориште беше тада скуп услова, који попгго пх сви беху примили, истављаху се писцима са таковом јачином као некада правнло тројно. Нико није нп мислпо да пх дискутује јер то беше аксиома, без које ннје могло бити успеха. Ова пстина беше толико укорењена да Дима — син ммађаше особи-ту муку док му примише „Госпођу с камелпјау.а" и дозволише да се представља. Сад се мислило да је то дрскост, која је заплашила у почетку крптичаре а напослетку и управитеља. Било је нечега таковог, јер нијебило још допуштено до тада да се може прпказивати једна блуднпца у сцени нарочито да би се учинила симпатпчна. Али за директора Впдвиља, за вештаке, за људе који су разумели позориште н имали комад у рукама пре но што ће се представљати то не беше озбпл.на п стварна прпмедба. Само се критика могла ти.ч позабавити. Оно, пгго их је плашпло, и п од чега им се кожа дизала на глави беше незадовољство према обликуиреду, који беше нов. Овај млади човек нпје се ни најмање збунио правилима п условима, које не познаваше. Он пх није могао одбацитп већ пх је игнорисао. У двадесетој годпнп срео је он Маргарпту Готје п био је заљубљен, трпео је плакао. На послетку беше одвојен од ње; — она беше умрла. Он је пренео ову живу п жарку псторију у сцену са свима детаљима свакидашњег жпвота, којима је био окружен у животу, не сумњајући никако да ће их прпказатп у радњи и означавајући карактерне црте спореднпх личности обнав.'вао је јачпну позоришта и створио револуцију. Нико није ништа сумњао пре прве представе. Сутра дан пос.че прве представе, цео свет је сазнао за пнстикткоји је био нова оријентација V драмској ве-