Zora

ИЗ ДЉТИЊСТВА А. С. ИУШКИИА

ио пљескању публике видио је, да је прплпчно дооро испало. — А Пушкина још нема, па нема! чудио се Дељвиг. У то прође поред њега Леонтије. — Да ти ниси, Леонтије гдјегод видио Пушкина? — Нисам, ваше олагородпје! Да није за кулисама, ето упитајте млађег слугу Сазонова, а ја немам времена. Дељвиг оде за кулисе. — Сазонове, знаш ли гдје је Пушкин ? Сазонов лукаво намигну. — Сигурно ти нешто знадеш? Сазонов метну прсг на уста, затим оде да диже завјесу, јер се почињао други комад ,,Ружа оез трн.а". — Али шта ово значп? чудио се Дељвиг. А ствар је оила сасвим просга. Кад је Сазонов хтјео да помакне канабу, нађс под њом, у праху, сакривеног Пушкина, Сазонов зину од чуда. — Пс-с-т! запријети му Пушкин. Одма посл.е овог Дел.виг је питао Сазонова за Пушкина, али му он није хтјео казати „Ружа без трња" у почетку отпоче се лијепо, али на несрећу, једноме пресгавл.ачу Маслову удари крв на нос и он побјеже са позорнице. Остали се збунише и почепЈе муцати. Икоников нешто промрмља и онако немаскиран искочи на позорницу, па продужи улогу одбјеглог глумца. Остали се тако збунише, да нису знали ни словца изустити. Само је још јадни редатељ Ј 1коников говорио, он је мислио, да престати значи пропасти. Говорио је најприје свјесно, алп после занешено, као изван себе, о комаду, о његовом значају п о свачему. У пу-

блици се зачу шапат, зати.ч тихи смијех, изругивање и иронично : — Браво! Ова ријеч долеће и до Пкониковијех ушију и он се тек тад отријезни и увиђе свој ужасни положај. Затим се подбочи, злобно стаде гледати пред собом публику и нешто заусти... Пог зна, пгга би он изговорио, и чијем би се ово све свршило, да се не уплете сакрцвени Пушкин. Он одведе силом са позорнице Иконикова и нареди да се спусти завјеса. — Александре Николајићу, вама је зло, ево погшјте чашу воде рече му I Јушкин сједајући га на столицу. Затим нареди да се подигне завјеса, јуначки коракну на позорницу, учтпво се поклони публици, и отпоче на Француском језику: — Опростпте, милостива 1'осподо, што се комад не може дал.е престављати. Једном из судјеловача крв дошла на нос, редател. га је хтјео замјенпти, алп му је пзненада позлило. Трећп дпо — пјевање свакако ће бити испуњено. Дубоко поклонивши се он оде за кулисе. Досјетљивост Пушкина, а особито његов Францускп говор, тако се допаде публпци, да иљескању не бјеше краја. Пјевање је добро испало. Публика, да бп забашурила овн догађај изазва пл.ескањем представљаче. — Редатељ! викну нечији подругљив глас. А јадни је редатељ сједио у облачионици и јецао као малено дијете. Лицејисти су га тјешили, алп узалуд! — Ах, моја јадна „Ружа без трња", само што је мене трн дубоко убо у срце!