Zora

3 0 Р А

19

И долина прими несрећнога сужња Он без душе бега лица свела, тужна. Још ако га нађу ови страшни људи... Нож у руци сену — њим ће пробит груди. Већ се чују гласи помаме, страхоте ; Још мало, још тренут... и збогом животе. Ту су... Страшни гласи кроз тишину звоне, Распознаје лица сени што га гоне, Као зверје гладно што пустаром лута; Буктиње им сјајне указују пута. На домаку већ су... Потера све ближе... . . . И рука се диже. Још ослушну тренут и очајник стаде... И зајеца боно и ничице паде. -* Свршено је! Крај је!... И у једном трену, Детињство му дивно у спомену сену: Он се сети бајки, бродарица вида, И сети се среће и мајчина крила, И слободе златне и храбрих мегдана, И прошлости целе из младачких дана И све уви тама! Ал' ноћ чува тајну, свог бегунца чува. Ветар чело хлади што пустаром дува. * Тамница је ? — Није. Неко место друго. Раскинуо ланце и бегао дуго. А потера за њим... За тим пропаст, безна... — Даље ништа не зна. И кроз сузне очи поглед небу баци А њежних се звезда расипају зраци. Где је? — Свуд тишина и бескрајна тама И пољана сама; Милује га ветрић, чува трава, цвеће, Потера је прошла п наћи га неће. Не осећа умор, нити за глад мари. Нов почиње живот — онај живот стари: Слобода га зари! Малаксао, свео, почива у трави, А слободни исток почиње да плави. Ено, зора руди, И слободом светом испуњава груди, Пуне ропске студи!