Zora

24

3 О Р А

Нечије звиждање трже књаза из мисли, а у исто вријеме искочише, иза дрвећа пред њих два наоружана човјека, па један ухвати књажева коња за узде, а други књаза за руке, да се није бранити могао. — „Шта је ово — викну Михејић, кога такођер ухватише неки људи — ах, тетка му стара, шта ће сад бити ? — Ко иде? зачу се из мрака нечији груби глас. — Бабино вретено! — одговорп млађи пратилац књажев. — У ђедовој обући ! — рече мирно груби глас. — Та ово су наши — викну још неколико гласова пз мрака — падокле путујете земљаци ? — Не треси јабуке! Пусти пшеницу нека расте! продужавао је неразумљпво књажев пратилац. Руке, које су књаза држале, пустише га, а коњ осјетивши слободу стаде опет хрзати. — Ето видиш господпне — рече му они млађи — говорио сам ти, да је боље у четверо путовати. Дај сада да те допратим до млинице. Ту ћеш наћп себи конак, а коњима храну, а одатле тп је и Москва на прагу. — Хвала вам на услугу — рече књаз — кад вас опет г;це срегнем, нећу заборавити, да сте ми сада живот спаспли. — Не трзба ти нама да захва.гујеш, него ми теби. Бог зна да ли ћемо се више срести у животу. А ако би се срели, онда знај, да, руски човјек добро добрим враћа и да смо ти ми вазда одане слуге. — Хвала вам! А зар ми при растанку имена нећете казати ? — Ја имам неколико пмена, рече они млађи, за сад сам Вањуха Прстен, а послије ће ми се, можда, и друго пме наћи. У том стнгоше предмлиницу. Не гледајући наглуводоба. коло сеу водп вртпло. На звиждање Прстена указа се млинар, чије се лице у мраку није дало разпознати, али се по гласу видјело да је старац

— А, ти сп то ? рече он Прстену ја ти се нисам ноћас надао, па још с путницима. У мене нема ни сијена ни вечере! — Прстен му нешго рече на непознатом језику. Старац нешто одговори, затим придода рускп : „ја бих сам рад био, али очекивам ноћас госта, п то каква госта да вас Бог сачува!" — А она мала собица? упита Прстен — Пуна брашна. — А она друга? Јеси л' чуо старче, да им се одма нађе конак, сијено и вечера. Ја те познајем, мене не превари лако! Млинар пх доведе у једну собицу, у којој је било доста слободна м.јеста. Док је он отишао да ужеже луч, Прстен п друг му поздравише се п растадоше са књазом. Ако вам устребам — рече Прстен а ви упитајте млпиара, па ће.вам казати за ме. Још те молим, господине, не хвали се у Москви, да си излупао слугу Маљуте Скуратов?.. — Впди ти — рече у себи Мпхејић — пусти разбојника. не вјешај га, па се још, тетка му стара, и не хвали да си га хтјео објесити. Не брпни се тп. брате рече он гласно — није нама стало за тога Маљуту. Господин ће се самоме цару жалити Млинар донесе ужежен луч и нешто за вечеру. У његовијем цртама било је помпјешано лукавство и добродушност. Вечеравшп п помоливши се Богу, књаз и Михејпћ легоше да спавају, а старац удуну луч н изиђе. — Госггодине — рече Михејић — боље би било, да смо одма одпутовали у Москву, него да спавамо у ђавољој млиници. — Зар ти је ружно овдје? — Валаније, и спаватп ми је лијепо, и вечера је била укусна, али је главно то, што је овдје домаћин — млинар. — ГТа некје млинар ? — Е незнаш ти, господине, да је свакоме млинару ђаво рођак. Тетка му стара! —■ То је народна измишљотина!