Zora

становнициватикана и папин двор

седника, да би се од Јзога измојшо избор папе. Она је застајала пред главнијим, богородичиним киповима и пред црквама, што су највише похађане. Чим угледа сребрно раснеће, што беше на челулитији, у гомили света наста најдубља тишина и свак клече на колена. Литија је, сем религиозне, имала и политичку цел; јер, по што она прође, наставише се и даље шале и смех, али пређашње вике и претње неста. Кардинал —

председник, . не беше дакле промашио циЈва својега. Сутрашњи дан — 11август1492 — освану буран и облачан. Око девет сахата поче беснити страшна олујина, али се светина не разиђе. А кад стаде избијати десет сахага, беше она опет упрла очи у димњак ватикански; па, кад и последњи сахат откуцаи диманеста, настаурнебесна вика: д7оп Vбјшпо! Нема дпма!..., што ће рећи : Добисмо папу !

НАСТАВИЋЕ СЕ

<*>'

Становници Ватикана и Дапин Двор ИЗ КЊИГЕ ХЕКТОРА ФРАНКА „А1Ј8 УАТ1КАХ". ПРЕВЕДЕНО С ПИШЧЕВИМ ОДОБРЕЊЕМ.

■*_г^уЛ:А

^|!1|^-° знато је. да је Ватикан највећа *етТ§.' палата у Европи. Да л' у њему ј^^' Х има 11.000 или 4000 соба, тојош није изведено на чисто, - али је посигурно, да Ватикан има више I становника од какве мале провинцијалне вароши, п ако већи део огромнога простора заузимају музеји, галерије, станце, лоџије, капеле, књижница и тајни архив каголичке цркве. Из времена владе Папе Гргура XVI, (1842. г.), има један списак становника Ватикана, папиних дворана и послуге. Укупно их је било 1418 лица, не рачунајући у то помоћно особље и небројене занатлије, који непрастано раде у палати. Од свих тих лица у палати је становало 933, а изван палате 485. У старој ђачкој песми пева се „Дивно жпви Папа на овоме свету", али је и то, као и све људске ствари, само делом истина. Модеран богат аристократа или финанциски барон јамачно се не би задовољио станом и кућанством једног Папе ; он би нашао, даје број дворана и соба врло

мали, да су њихов намештаЈ и опрема са свим прасти, а послуга да је са свпм недовољна. Па тек скромни. начин живота једног Папе ! Нп ручкова, нисоареа, нп концерта, ни игре, нити каквих ужпвања, већ највише шетња у музејпма или у књижници, или, кад допушта време, у ватп, канској башти (Возсћегесмо). Напрема овој празнини п једноликости живота стоји оно што их чпни да се могу сноситп: величанство положаја врховног поглавара католичке цркве, осећање највишег духовног ауторитета, и с тим везане моралне дужности, као и једва прегледан непрекидни рад црквене владе и светске политике. Да ли би онај, ко познаје прилике и чињенице, могао запевати : „Дивно живи папа на овоме свету" — о томе нека расуди читалац. Живот једнога Папе је пун рада и отказања, а врло сиротан људским радостима. А тако није увек било. У пређашњнм столећима бивало је ГТапа, који су се, као права деца овога света, што је могућно