Zora

162

3 О Р А

се отуд носећп једну малу кутмју у облику дугуљастог четвероугла, зелене боје и показа је своме другу. —- Шта је то? На то ће овај пренеражен. Дезрије показујући на натпис заклопца изговори гласно: — Зопт {гапдиИИ! . .. — Мирни сновп ! преведе скулптор. РгсНВнз ГпзеШ/и^М! . . . Прашак против инсеката . . . ах, да, као да бп се хтело рећи за предохрану! — Са свим тако . . . мој драги ; то је смеша од прашкова биљни, којп од један пут умртвп Занзару. Ах! тешко оном који се нешто овим прашком окадн. Ја пх познајем те твоје шкодљпве траве! То отрује собу, п све што је у њој, људе и пнсекте! — Препарат др. Зампирони, заврши Тома ударајући по кутпјп. — Ах! сећаћу се увек тога проналаска, слушај. Први пут кад покушах тај лек мал не остах ту с комарцпма — частп мн. Управљајућп се по наредби бејах харметпчно затворпо прозоре и врата, за тим угасио свећу испрућио се на леђа, бејах запалио једну од чувених купа од сувих биљака. Венеција, августа 1895. год.

— Па ? — Ох мало, по мало, па се диже дим ? Ја кашљах, кијах, гуших се једном речи мишљах, да је већ куцнуо последњн час. — Да, али још више Занзаре ! — Хајдмо дакле ! . . . Бејаху издржали оппт, ја бејах загушен, испршен ! . . . Тако тп др. Зампирони, ти знаш, не требају више . . . Скулптор жестоко одмахну руком. — Зу, у, у, у, у, у. Поново певушећи и зујећи ласкаво помилова уши оба пријагеља. О, о, о, дрекну Монесик који се разјарен усправи, тп ћеш, да видиш моју предохрану, помагајте ! . . . Зу, У, У, у, У, У, у. Пљус, бум, пљус, тебп вптезу Занзара спремамо ону тамо! . . . —- Вум!.. . — Бум! . . . II трп . . . — Бум ! Целу је ноћ одјекивало п орило се пљескање рукама о зпд. Са папучама у рукама, босоног п у кошуљп скулптор п жпвоппсац гонпше дуж зпда потомке вптеза Занзаре и тако осветише несрећну Анђелију Доменнго. С француског Јелисавета С. Пав.

НЕПРИЛИЦИ

*' I I ј^ријатељу п пјесниче, ^Учинте ми љубав ову: ПоиГљпте мп п ваш прплог, ... Как'ву пјесму вашу нову". „0 вама се чују,. знате, ЈГјепе р'јечи — права хвала; Па де друже пробудите, Вашу лиру идеала".

Од прилике тако гласи, Писмо драгог уредника; — Пјеснпк сјео и већ лута, Кроз редове жнвих слпка. Хоће да се „одазове" Уреднику псвом брату, То је лако — та пјесник је ГЈо природи и — занату.