Zora

ЖЕНТРИЈСКО ГНЕЗДО

165

Када ћеш већ једном те летеће земље зауставити". Тако је то ишло од села до села, док најпосле не стигосмо до усолског друма, где у страни на једном п)^ту опазисмо таблу са натписом: „Герељска пустара." МилКин татица био јејако немиран и узбуђен. Земља куд смо пролазили није ни најмање пријатно на њега утецала. Коњи, које видесмо, једва су се вукли по окомиту брдском путу. Голе, ољуштене брезике ц јагњеде правпле нешто хлада уз пут, а из њихова грања чуло се потмуло звиждање шумског коса, (ове луде тице никад се не мењају — рекао Пера Пољак — и сад онако лепо звиждукају, као и пре буне!) С десна на голетну, неплодну брежуљку црнео се оронуо стари дворац, у около њега стршиле дивље руже, а на усахнулу потоку стајала и тужила запуштена воденица, точак јој давно престао окретати се, јер воде у потоку није било. Али који је то ђаво видео, да се тако воденица запусти? Свуд владао пустош, докле је само око догледати могло, а оно богме далеко допирало, чак тамо до врха оне стене, на којој једна једпна осушена буква раширила гране своје. Какав шаљивчина, који до ње дошао, спгурно је на оголеле гране женску кетдељу обесио. Можда је то учинио пз сујевере, а можда је тај знак непрпјатељ оставио, који је отачаска добра опустошио. — Па гле тамо! узвикнуо је у том тренуту чпка Паја. У тај мах дошли смо баш до цигљане п пред нама пуче дивна долина, а на сред ње црвено обојадисан дворац. Баш као у причама. Спреда две куле, а између њих девет прозора са зеленим жадусијама. Огрбљена фасада сва је чисто горела од врела зрака сунчана. Украј пута стајао баш пастир са својим стадом. — Хеј ти, чији је ово дворац? упитао га чнка Паја.

— Боротијев. Чика Паја бацио му читаву прегрш десетака, тако се обрадова: „Ех сто му мука, ово ваља!" Младићски је скочио из кола, када пред дворац дођосмо, али нас ту не дочека нико. — Хеј! Има ли — кога? Ни откуд никаква гласка Свудмртва тишина влада. — Та ваљда тек није ово какав проклет двор, где се људи у камење претворили! Нз малог неког зданија са стране појави се дежмекасти старчић у плаву капуту, кратка, дебела врата. Лнце му набудрило, као да му га когод надувао, и скоро сво длаком обрасло. На ногама је имао, као у сред зиме да је, велике, тешке чизметине, а на носу зелене наочари. — Је ли дома госп. Карло Боротија? — Немамо ове године на продају одговори старац дрхћући. — Та господин, где је, до сто врага, а не питам те за то — рече набусито чика Паја. — Код пишкија у рату — промуца онај. Згледасмо се, како да разумемо овакав говор, кад од некуд са висине зазвуча женски глас: — Вичите боље, господо! Осврнуо сам се, да видим ко то говори. Кад на сред дворпшта угледам међу дудовим грањем лепу просту девојку. Једна јој ножица кокетно до кољена откривена била, јер јој сукња за неку гранчицу запела. Усред зрела црна дуда дивно је изгледала. — Господин рачуновођа не чује добро — рекла је — треба му јако викати. — Ми тражимо господина. — Он је у пчелињаку, сад ћу ја по њега отрчати. И као дивља мачка спусти се с дрвета и оде по Карла, који се јако обрадова, кад нас угледа. Изљубисмо се и изгрлисмо, а тада нас уведе унутра једва