Zora

167

ј УспАВАНО језерце

(Јулијус Мозен)

ио санак Језерце ми сања; Водно цвеће покрило му груди. Лакше, птице, са јелина грања, Да се плави спавач не пробуди!

Трска тиху песмицу развила, Горски уздах главу јој покреће ; Лептпр плави раширио крила, И осамљен над језерцем леће.._

КНЕЗ ОРЕБРНИ Роман пз времзна Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводн Вукосава ИванишевиЂева. (Наставак)

С. Д. МијалковиЂ

|ј» |ј{ че параклнепјарше ? упита подруг-

? - јт ^ љиво цар — одкад у тебе омекша срце ? Господару — продужи Маљута | — не истражуј". Али бјеше касно. Син Маљутин, млади Макспм, стајаше мпрно пред Јованом. Макспм Скуратов био је онај исти опричник, шго је избавио Сребрнога од међеда. — Дакле Максо пориче мој суд рече цар, погледујући час на оца, час на сина. — Т1а говорп, зашто ти се моја пресуда не допада? — Зато, господару, што ти нпсп пропитао Сребрнога, како је све било, зашто је он напао на хамјакову дружпну ? — Не слушај га, свпјетли царе, он је пјан — молио је Маљута. — Максим није ништа пно — примјетп заједљпво царевић. — Ја сам га све на оку држао, он није ни чашпце попио. Маљута га погледа таквим поглелом, од кога би свак задрхтао. Али је царевић мислпо, да га не може стићп Маљутпна освета. Он је био псти отац, све зле навике очеве биле су код њега. — Јест — продужи царевнћ — Макспм нити је јео, нити пио, њему се не допада наш живот, ни очева опричнина.

За врпјеме овога разговора Порис Годунов није скидао очију са цара, он је изучавао сваку црту на лицу његовом, па полако изиђе, да нпко не прпмјегп. Маљута клекну пред цара. — Свијетли царе, Јоване Васиљевићу — рече он љубећп цару скуте. Јутрос сам те ја, луда једна, молио да ме назовеш бојарином. Гдје ми је била памет? Зар ја, роб с.мрдљпви, да носим бојарску капу ? Заборави господару моје глупе рпјечи, скини с мене ову златали хаљину, навуци врећу на ме, само опростп Макспму. Он је млад и зелен, па не зна шта говорп. Ако ћеш њега казнити, казни мене, јер сам ја кривљи, што сам допустио да се оппје. Ох, свијетлп царе, казнп мене, а не њега! Тешко је било гледати очајање на лицу Маљутину. Цар се насмија. — Немам зашто казнитн ни тебе, нп твога спна — рече Јован — Макспм је прав! — Шта тп је господару ? — дрекну Маљута — Максим прав?" На лицу његовом бјеше радостан, алп глуп осмјех, кога одмах нестаде, јер Маљута помисли, да се цар с' њиме изругива. Овакве брзе промјене на звјерском лпцу Маљутину бјеху заиста смијешне, и цар се стаде грохотом смијати.