Zora

КНЕЗ СРЕБРНП

169

— Јест, Максим је прав — понови он озбиљно. — Ја сам сувише брзо осудпо Сребрнога. Није могуће, да је он без. узрока напао на моје људе. Та знам ја Никиту још прпје његовога поласка у Литву. Вазда сам га волио. Он ми је био оданп слуга. Свеме сте криви вп. несретници — рече он својим љубимтдима ви ме наћерпвате на казну! . . . Зар вам је мало пролпвене крви ? Радп вас казних мога честитога Никиту. Шта стојите скотови ? Трчпте, задржите казну! . . . Алп не, не треба. Касно је већ. Глава мује одавно одсјечена. Ох, вп ћете ми за њу својом крвљу платити! — Не, нпје касно господаре — рече Борис Годунов, улазећи у палату. Ја сам наредио да мало прпчекају, јер те добро познајем: осудиш. па послпје одмах помнлујеш. Ено џелат држп сјекиру над главом Сребрнога и чека твоју царску заповјест. — Ходп ближе Борисе! — рече весело Јован. Тп једпнп знадеш моје срце. Тп знаш, да ја не прблијевам крв радп утјехе. Ходи блгоке, Борпсе, да те загрлим. Борпс прпђе н цар га пољуби у чело. — Ходи и ти, МаКсо, даћу ти да ме у руку пољубиш, зато што истпну говориш. Одмах нека тп се лијепа бунда скроји. Каква тп пде плаћа? — Као п свпма мојим друговима, господаре? — Од данас сп ти над свима њима и имаћеш велику плату. Али видим, да мп имаш нешто рећи, говори слоболно, шта желпш. — Свпјетлп царе, ја нпјесам достојан такве мнлости, има их старпјпх од мене. Него те једно молим, пошаљи ме у Литву да ратујем, илп на Расањ, да тучем Татаре. Цар га сумњиво погледа. — Што. то ти хоћеш да ратујеш? Зар ти је овп жпвот додијао ? — Јест, господаре, доднјао ми је. — Свпјетлп царе — уплете. се Маљута ; он хоће да тп јо;ш више угоди, да бпје твоје непријатеље. Врућа је крв у његовпм жилама. — Нпје то тако рече царевпћ Максиму се не допададабуде опрпчнпк, он хоће, да се испунп онако, како он Хоће, а не како цар хоће. Его шта је: — Ахатако!рече подругљнво цар па кад тп се Макспме не Допада. да будеш опрпчнпк, бићеш што нпже п од опричника. — 0 госгшдпне — рече Маљута шта ти год наредиш Максиму, он ћедраге воље пспунптп. Сад хајде, Максо, кућн и кажн матери, да ме не чека, пмам посла у тамнпци. Хајде одмах. Максим оде. Цар наредп да зовну Сребрнога, Наскоро га уведоше везана. За њим уљезе џелат Терешка загрнутијех рукава, јер нпје знао прашта ли заиста цар Сребрнога. (Наставиће ее). »> - 3