Zora

ПРОРПЦАЊЕ, НЛГАТјАЊЕ

155

Т рорицање, нагађање

/ $ ГГ-Г .%Р 0 Р И|,аП ' С У животу појсдиног ^::||||0 човека, кад узмемо у обзпр и |Шр х рачун његових добрих ијш гЖ злих навика; његовихстрасти, /го није тешко. Добра његова дела, поштење, радиност, споразум и љубав и слога у својти; богобојазљив иблагочестив његов живот — све те људске врлине носе у се замстак и квасац Вожјег благослова, и његова ће својта, његово лице би ће поштовано од малог и великога. Противна својства у човечјој нарави и навици — противна, међср неблагословена сљества собом донесе. Мислећем, мудром човеку неће бтгги тешко, да предвиди и да претскаже оном: лепс дане и напредак и бољитак у сваком погледу, аовом: мутне итужне дане. Зар је тешко прорећи древној пијаници, даће упропастити сву своју својту, и да ће коначно сурвати у делиријум тременс, пјаначко лудило ? Имаду и цели народи своје мане, своје страсти,своје пороке.Мудри њихови људи и родољуби, видећи такве мане и слабосги, сматрају за своју дужност, да јавно речју или писмомда свет опомену, да се мане тога пута, да пође бољим. Ако иак не послуша — престоји му ире илипосле коначна пропаст. Тако су постали у староме завјету Светога Писма разни пророци. Хоћу овде у маломе обиму такоједно своје предсказивање или бол^е нагађање из живота, нашем свету да приповедам: Пођосмо пре више година концем месеца марта неколико другова у велки један забран у лов. Вођанам беше шумариз оближег села, бивши наредник, док је постојала

војнаграницаузаСаву. Он познаваше сва места, где срне пландоваху; све путање и драче и Епеварике, де се дивљач кријс. Нас три друга седосмоу колима, и лугар Стојадин, — ово име хоћемо да му засад наденемо, — четврти седи леђа у леђа са кочијашом. Стојадин беше човек тако од педесет година, имађаше пријатне црте у лицу; као млад мора да је био леп. Кицош мајкин а већ као даје био сеоски Дон Жуан, о том нема сумње. А да је тај лугар још и дан данас такав то ћемо мало час из његова разговора дознати. ! 1,елога пута, два пуна часа, водио је он реч. При концу узех ја реч. Не знам, којим начином дођосмо ми на сеоско донж}'анство, те он поче живим начином своје пустоловине са неким хвастањем, неким поносом и сујетним усхићењем да проповеда. Ту није било улице у којој не имађаше он по једну милосницу. Он их одм а — без призрења — именоваше, тиме да потврди, да истину говори. Говорио је, говорио без дна, без краја и конца. Ми смо слушали. Где који од другова ће уздахнут: зашто он не станује у том селу? Кад ми се бешетај Стојадинов разговор досадио, ја ћу га запитати: „Стојадине јеси ли ожењен?" „Јесам. Имам женуитроје деце. Нмам и своју кућу." Стојадине! Ја никад нисам био у твом селу, ја никог од тудане познам; ја никад нисам видио твоју жену, и децу и изгледају, слике, као да сам ју видио очима, и то једно на основу твога описа твог живота по селу, дакле дозвољаваш?